Pored ostalog, ono često podrazumeva publiku izraženijeg senzibiliteta, spremnu za ponuđene teme i izazov angažmana koje neretko pred tu publiku postavljaju. Tajna reditelja Olivera Frljića, koji je režirao pomenutu predstavu čiji je naslov „Paraziti su među nama – 25.671“, u tome je što i tu i takvu publiku uspeva da zatekne i suoči je sa onim što bi teško sama sebi priznala.

Naime, broj iz naslova – 25.671- tačan je broj ljudi koji su početkom ‘90-ih, kada se Slovenija otcepila od ostatka Jugoslavije, prestali da budu tretirani kao slovenački državljani, a kako u kratkom roku i bez dovoljno informacija nisu uspeli da to i postanu, dokumenta su im uništavana i oni su ostali bez ikakvih prava i bez identiteta, nazivajući sami sebe Izbrisanima. Njihov status do danas nije rešen, u tome izgleda ne pomaže ni to što je Slovenija članica Evropske unije, a odšteta koju im nude slovenačke vlasti besramno je mala. Najvažnije su, međutim, posledice koje su mnoge porodice zbog toga pretrpele, odbacivanje od sredine u kojoj su proveli najveći deo svog života, a neki i čitav život, osećaj prognanosti u zemlji koju su smatrali svojom, tragedije koje su se u nekim od tih porodica zbog toga desile. O jednoj od njih govori se i u Frljićevoj predstavi. Nakon igrokaza u kome nam o svemu ovom govore, glumci od publike traže da donira novac koji ide u budući fond za odštetu tim ljudima, a zatim i da dozvole da im unište lična dokumenta koja su predali pri ulasku na predstavu da bi se i sami identifikovali sa Izbrisanima.

Sa novcem je još nekako i išlo, skupljeno je nešto preko 13.000 dinara, a spremnost da im iz solidarnosti budu uništena dokumenta izrazilo je tek četvoro-petoro ljudi iz prepunog CZKD-a. Paraziti su zapravo među nama. Mi smo paraziti. Tankoćutna publika CZKD-a. I zato nikada nije dovoljno, poput mantre, ponavljati ono što je jednom prilikom neko rekao – sve se dogodilo zato što ni mi koji smo mogli da učinimo malo nismo ni to malo učinili.