Po meri mislećeg čoveka 1Foto: FoNet/ Ognjen Stevanović

Ali, to je bilo pre 150 godina. Tada nije bilo elektronskih medija, pozorišnih zgrada, repertoara, pa ni kvalitetne pozorišne publike. Danas postoji pozorišna infrastruktura i duga tradicija. Zbog toga pravo pozorište ne može biti zamenjeno nečim što samo liči na pozorište. Pozorišne predstave nisu robne marke koje se mogu krivotvoriti.

Umnožavanje tezgi, privatnih zabava, događaja i festivala u današnjem pozorištu potvrda je slabljenja pozorišnih institucija i nedostatka kulturne politike. Sve češće čujemo rečenicu – Koliko karata možeš da prodaš? Broj posetilaca postao je merilo stimulacije od pojedinih državnih institucija. Kao što znamo, to najčešće nema veze sa kvalitetom izvedenih pozorišnih predstava.

Festivalizacija doprinosi povećanju kulturne i pozorišne ponude, ali ona najčešće ide na štetu redovnih pozorišnih programa. Nekad se publika na festivalima upoznavala sa novim tendencijama u pozorišnoj umetnosti. Danas je u pitanju razvoj politike događaja. Pritom, festivalske ponude su slične, jer iste predstave idu od jedne do druge festivalske manifestacije. Javne vlasti u lokalnim sredinama veoma lako odustaju od finansiranja godišnjih programa za račun jednokratnih manifestacija koje im pružaju veću medijsku vidljivost.

Mnoga obećanja o povećanju izdvajanja za kulturu su izneverena. Procenat za kulturu danas se nalazi na istorijskom minimumu. Kulturna produkcija je smanjena, velika je nebriga o kulturnom nasleđu. Primetna je demotivacija i odustajanje stvaralaca. Tome nisu uzrok samo prilike u našoj zemlji. Žalosno je što kultura posustaje pred zahuktalom i sve opasnijom pohlepom potrošačkog društva i u mnogo bogatijim zemljama od Srbije. Najjeftiniji zabavni medijski sadržaji zaposeli su prostor umetničkog stvaralaštva i poništili njegovu humanu ulogu.

Dodatno zabrinjava kriza rukovođenja pozorišnim institucijama. Slučaj Narodnog pozorišta, repeticija u Beogradskom dramskom pozorištu, najave u Somboru i ko zna gde još… Konkurs kao način izbora upravnika pozorišta jeste legitiman čin, ali tim činom se javne vlasti ne alimentiraju od odgovornosti za neadekvatna kadrovska rešenja. Rukovodioci u kulturi, pored uredne dokumentacije, trebalo bi da imaju jasne programe i da svojim iskustvom i rezultatima rada garantuju njihovu realizaciju.

Dolazak Jovana Ćirilova u Jugoslovensko dramsko pozorište obeležio je čitavu jednu epohu srpskog pozorišta. On je sa sobom doneo prtljag modernog pozorišta: nove komade jugoslovenskih i svetskih pisaca, uveo generaciju mladih reditelja i glumaca, povezao ovo pozorište sa svetom. Takvih ličnosti nema mnogo na horizontu savremenog srpskog pozorišta. One su tu da trasiraju puteve i predvode institucije, ali i da stvaraju jasan umetnički profil pozorišta. Angažovanje direktora pozorišta se ne sprovodi oglasom u dnevnim novinama, već usaglašavanjem ciljeva kulturne politike sa mogućim nosiocima odgovornosti.

Sada je potrebno izdići se i stvarati neko drugačije pozorište u zemlji koja će opet biti po meri mislećeg čoveka sa dostojanstvom. U tome je najvažnija uloga pojedinaca, grupa i institucija, a razborite mere nadležnih državnih institucija i njihovih čelnih ljudi su neophodne i podsticajne.