Pobednička muškost i zdrav duh

Sledeća Veljovićeva fotografija otkriva spomenik novijeg datuma, iz 2000. godine, posvećen žrtvama NATO agresije. Uspomena na stradale deluje krhkije i razuđeno u odnosu na kompaktnost starijeg spomenika. Mesto sećanja obeleženo je nekom vrstom minijaturnog verskog paviljona, crkvice. Ali imajući u vidu naslov izložbe (Telo kao režim) kao i Veljovićevu nameru da od ovog fotografskog materijala načini, kako i stoji u tekstu koji mu pripada, „studiju slučaja korelacija polne – rodne morfologije javnih memorabilija nastalih nakon ratova u svetlu njihovih ishoda“, moglo bi se reći da je zdanje posvećeno stradalima u Nišu 1999. godine izvedeno u ženskom ključu. Većina posetilaca koja se u Galeriji Podroom susrela sa slikama ovog njegovog rada imaju direktnije impresije u vezi sa izgledom spomenika. Uglavnom potvrđuju ono što i sam Veljovićkaže – da stariji spomenik asocira na muški a noviji na ženski polni organ. Zanimljivo je što su u stvarnosti ova dva niška spomenika udaljeni jedan od drugog otprilike svega 200 metara, dok na galerijskom zidu stoje u tešnjem i napetijem odnosu.

Da „rastereti” situaciju Veljovićje načinio i treću fotografiju „Dan pobede 1999”, postavljenu na izložbi preko puta „spomenika”. „Ovaj snimak sam napravio dok sam bio mobilisan tokom NATO bombardovanja Srbije. Načinjen je u kafani, u sremskom selu nadomak Beograda. Snimak beleži trenutak gde trojica muškaraca proslavljaju pobedu, pošto je do njih, verovatno, upravo stigla vest da smo pobedili NATO.“ To je, kako Veljović, pojašnjava, „homoerotska slika – trojica oznojenih muškaraca u bliskom telesnom kontaktu“. Ovo, naravno, nije ništa neobično i da se razumeti kada se ima u vidu da su ovakvi rituali uobičajeni, recimo, najčešće na sportskim događajima kad tim slavi pobedu na upravo dobijenoj fudbalskoj utakmici. Umesto nje, ovde je „samo” malo drugačiji „sport” u pitanju – rat, koji od „milja” ovde godinama zovemo oružani sukob. Glavni akteri fotografije su uhvaćeni u raspomamljenim pozama, delimično oslobođeni od „dresova” – vojničkih uniformi. I, ko se ne bi radovao. Samo kad je stalo. Tada.

Sve ostalo nije. Nasilje, marginalizacija, diskriminacija prema drugačijim telima, kao i njihova upotreba kojom se ova izložba bavi nije niti će, kako stvari stoje. Mnogi radovi podsećaju na to, a većinu je publika imala priliku i ranije da vidi. Kao video-instalaciju „Zurenje” Zorana Todorovića, u kome je napravljena inverzija pogleda. Naime, da bi ovaj rad uopšte nastao, u vaginu beogradske striptizete je postavljena mikro kamera koja je snimala publiku dok je žena za njih izvodila ples. Indikativno u kontekstu samog koncepta izložbe Telo kao režim jeste i to kako je prošla akcija dobrovoljnog davanja krvi, organizovanog u sklopu ove umetničke platforme. Akcija je održana u petak, 13. februara, i prethodio joj je performans „Dekartova smrt“ umetnice Borjane Valčić(Loboratorija). Kreacioni logaritam performansa glasi: ako je Dekartova smrt veća od nule, onda je tvoj život jednak drugom ljudskom životu. Doktorka iz Zavoda za transfuziju krvi, kako je i dogovoreno, bila je na radnom mestu od 14 do 18 sati s neophodnim rekvizitima i asistentima. Rezultat – jedna davateljka krvi, radnica KCB-a. Bilo je, otprilike, još svega desetak zainteresovanih dobrovoljaca, ali su zbog poštovanja medicinskih procedura, nažalost, morali biti odbijeni. „Virus je čudo”, prokomentarisala je doktorka misleći verovatno da je uzrok slabom odzivu veliki broj gripoznih. Što se tiče toga da je virus čudo, doktorka je verovatno u pravu. Jedino što se sa sigurnošću ne može utvrditi da li osim gripa telom Srbije ne hara i neki posve drugačiji virus koji demantuje krilaticu „u zdravom telu zdrav duh”. Izložba «Telo kao režim» postavlja između ostalih i to pitanje.

Reprezentacija

Izložba “Telo kao režim” biće dostupna publici do 28. februara, a njen koncept osmislio je Vladimir Bjeličiću saradnji sa Senkom Latinović. Koncept izložbe je fokusiran na istraživanje i mapiranje reprezentacija telesnosti u lokalnim umetničkim praksama. Autori i autorke prisutni na izložbi su: ARTTERROR, Marjan Andrejević, Isidora Bojović, Ana Đorđević, Olja NikolićKia, Nikola Knežević, Igor Koruga, Nataša Plum, Nada Pleskonjić, Jovana Sudimac, Branko Milisković, Nataša Teofilović, Zoran Todorović, Marko Tubić, Borjana Valčić, Srđan Veljović.

Kiborg

U sklopu izložbe “Telo kao režim” organizovan je konkurs za koji su traženi radovi koji tematizuju modifikovano telo (veštačko/virtuelno/hibridno); političko telo; telo kao objekat; telo kao površinu; telo kao medij; tela/o i prostor (javni i privatni). Selekciju radova su vršili Una Popović(Salon MSUB), Miroslav Karić(REMONT) i Stevan Vuković(SKC Filmforum).