Podizanje tenzije

Jer, ljubav je mnoštvo toga – kao da nas oštroumno opominju dela na repertoaru poslednjeg ašik-izdanja, pod upravom Danijela Rajskina i sa saksofonistom Milanom Savićem kao solistom. Čajkovski i Prokofjev nalaze se sa podosta razloga u ovoj delikatesnoj ponudi, a između njih smestila se još i premijera Filharmonijske porudžbine o kojoj se ovih dana baš veoma rado zbori i koja je privukla pažnju mnogog uglednog stvaraoca i muzičkog zanesenjaka što joj ovde prisustvuju – reč je o novom delu našeg uglednog kompozitora Ivana Brkljačića (1977) po imenu „LJubav! – Koncert za saksofon i orkestar“. LJubav? Šta je to? Ili pre, šta bi sve mogla biti?

Događaj o kojem govorimo počinje furiozno. I to nije nikakvo preterivanje. Simfonijska fantazija Petra Iljiča Čajkovskog „Frančeska da Rimini“ maestralno je izvedena ovom prilikom od strane orkestra Beogradske filharmonije. Uzbuđenje koje smo osetili pred ovim fantazmima zvuka i magijom smena haosa i umirenja u dvadesetak i nešto minuta, teško da se mogu prevesti u reči. Jedno izuzetno delo doneto sa nenadmašnom veštinom, usrdnim trudom Filharmonijske reprezentacije ove večeri, sa briljantnim čelima, angažovanim duvačima, osetljivim solom klarineta Veljka Klenkovskog, sa jednostavno nemanjem vremena da se uzme dah između svih ovih kovitlaca i tajfuna što vašu pažnju prenose tamo-amo, dok pokušavate da uprete pogled i sluh u svakom pravcu u kom se u taj čas nešto dešava. Za srčani udar – na sceni i u auditorijumu podjednako. Ali, kakvo samo zadovoljstvo, opijenost, zgromljenost pred lepotom i sjajem veštine.

Brkljačićev „Koncert za saksofon i orkestar – LJubav!“ tako se našao u prilično neobičnoj poziciji da nakon nadljudski podvižne „Frančeske“ vrati fokus publike na sebe i ponovo uspostavi i podigne napon koncentracije na zavidan nivo sa puno povoda. Veoma težak zadatak bio je pred ovim delom van svake sumnje. Ono je zahtevalo potpuno prekonstruisanu percepciju za dosezanje užitka koji vam ovde sa itekoliko volje pružaju ’filharmoničari’ i Brkljačićev vedar i darovit solista Milan Savić svojim saksofonom. Poigravajući se maštovitim čitanjima rock manira sa onim zadavanjem teme u saksofonu i imitacijom u orkestru – beše li to nešto od Deep Purple gde se Ijan Gilan nadmeće u virtuoznosti sa Blekmorovom gitarom? – potom zabavljajući se stvaranjem malih ansambala unutar orkestra, koje pronalazimo na sasvim neočekivanim mestima, te dajući svom nosiocu glavne role dovoljno prostora da iskaže sva svoja gromka umeća sa tek malo folklorne arome pride – Ivan Brkljačić stvorio je delo iz snova svakog saksofoniste, sa radosnim podizanjem tenzije stalno uvis. Voleli bismo ipak da u najskorije vreme ponovo čujemo ovaj Koncert za saksofon, samo tada ne i u kompeticiji sa nečim tako demonski zavodljivim kakva je „Frančeska da Rimini“.

I onda još odlomci iz „Romea i Julije“ Sergeja Prokofjeva u slavu neprolazne krasote ljubavi, avaj ponovo kao i kod Čajkovskog na svoj način uklete i neostvarive na ovom svetu. Zanimljiv izbor i redosled ovih fragmenata, dramaturgija oneobičena na prilično autentičan način i velika muzika koja se pred nas prosula iz roga obilja zaista fantastične kondicije Beogradske filharmonije u ovom času. Ta doraslost odnosi se dabome na visoke podeoke sviračkog umeća, ali svakako i na dubinu pronicanja u izvornu imaginaciju tretiranih kompozitora. A to je danas – nemojmo se lagati – za mnogo koji orkestar sasvim nedostižan ideal.