Podsećanje na one koji su otišli

Ili stoje jedna do druge da svojim telima sačuvaju priču o onima koji više nisu tu? Da li nam to upornim pogledom postavljaju pitanje: Zašto? O čemu ćute? Je li u njihovom ćutanju nemilo iskustvo ogoljavanja? Ćute li o tome kako su njihovi dragi, u stravičnoj žurbi, sa vešalica skinuli sve čime su bile zaogrnute i ostavili ih da beskorisno vise kao sablasti i da prekorno zure u nas?

Jesmo li vam, drage vešalice, smešni ovako smušeni, dok glumimo pobednike, jer eto, pulsira u nama goli život i spremni smo za novu pucnjavu jedni u druge?

Jesmo li vam tužni u svojoj veri da ćemo uspeti da život počnemo ispočetka, ili sa sredine, ali negde drugde?“, brojna su pitanja koja postavlja književnica Vida Ognjenović u autorskom tekstu napisanom za katalog izložbe „Vacuum“ Velče Velčeva, koja je u galeriji Instituta Servantes otvorena do kraja januara. Posetilac će videti projekat u kojem je beli zid galerije umetnik ispunio praznim vešalicama.

Ovom instalacijom umetnik, kako sam kaže, hoće da „odrazi situaciju u kojoj se verovatno svaki posetilac postavke i lično našao, videvši kako neki član porodice napušta dom ostavljajući prazne vešalice u ormaru“.

Sa Velčom Velčevim razgovarali smo pred samo otvaranje izložbe.

* Zašto po zidovima vidimo vešalice, kad većina ljudi koja je prinuđena da beži ne stigne da spakuje ni najnužnije?

– Baš zbog toga, zato što vešalice ostaju kao trag nas koji smo nekad bili tu. I ja sam jedan od tih koji je otišao, a vešalice podsećaju na sve nas koji smo otišli, nemo i strpljivo, a po neki put čekaju ili nove vlasnike, ili čekaju da se vrate isti vlasnici, ja mislim da su i vešalice nostalgične.

* Koliko u vašem stvaralaštvu ima nostalgije, može li ona biti opasna?

– Opasna je ako se ne kontroliše. U određenoj meri nostalgija može da bude vrlo interesantan kreativni naboj, ali ako se ne kontroliše, može da preraste u bol i patnju.

* Kakvo je bilo vaše iskustvo bola upravo u Španiji – špansko iskustvo sa prognanicima veoma je specifično…

– Da. Ja nosim taj neizvađeni trn od pre nekoliko godina, zato što ljudima koji su otišli u inostranstvo i koji su mi pričali o nekom fizičkom bolu pre nisam verovao. Mislio sam da je bol samo na intelektualnom i racionalnom nivou, a onda sam i sam doživeo taj pravi fizički bol

* Kako ste kao umetnik prihvaćeni u Španiji, gde trenutno živite i radite?

– Prvih nekoliko godina je bilo vrlo teško, zato što sam prvo otišao na Majorku, a ostrvljani su inače malo zatvoreniji ljudi. Međutim, vrlo brzo sam ušao u krug alternativnih i modernih slikara koji su mi otvorili vrata, pa sam počeo da učestvujem na kolektivnim izložbama, a onda su polako usledile i samostalne izložbe.

Važnost reči

* Na čemu trenutno radite?

– Ovo je poslednja izložba iz ovog ciklusa. Ovde u galeriji posetilac zatiče zid sa 137 vešalica i dobija utisak punoće i zasićenosti, a ustvari reč je o neminovnoj praznini, ljudima kojih nema: ove vešalice su kao spomenici, kao groblja onih ljudi koji su otišli. Svoj sledeći projekat radim za jedan sajam umetnosti u Madridu, a 17. marta u Sofiji imam samostalnu izložbu. Prelazim na druge materijale: platna, ne slikarska, nego iskrzana stara platna na kojima šijem različite teksture i ubacujem neke reči. Reč je u mojim radovima vrlo jaka i vrlo važna.

Međunarodna karijera

Velčev je izlagao je u više gradova širom Španije: Santjago de Kompostela, Madrid, Santander, Barselona, Hirona, Sevilja, Kartahena, ali i u Nemačkoj, Belgiji, Rusiji, Grčkoj, Bugarskoj, Švedskoj, Izraelu… Među poslednjim važnijim izložbama ističu se: „Remind me I’m alive“ u galeriji „Haos“ u Beogradu i „Mente + ojos = mente – ojos“ u Muzeju „Janko Dada“ u gradu Ein Hod u Izraelu. Dela Velče Velčeva nalaze se u više muzeja i u zbirkama privatnih kolekcionara.