“Nedostatak spontanosti, neposrednosti i iskrenosti u savremenoj umetnosti i u modernom urbanom životu gotovo po pravilu čini da ponekad pomislim da kada me neko nazove ‘umetnikom’ zapravo želi da me uvredi“, kaže u razgovoru za Danas Danilo Milošev Wostok.
Zaštitni znak vršačkog andergraunda i jedan od najznačajnijih strip autora na alternativnoj strip sceni.
Na njoj je sve drugačije u odnosu na mejnstrim. Na snazi je brutalna parodija – Šilja postaje Škilja, Zagor Zagoreli, Čiko Čika, Veliki Blek Veliki Blesan, Miki Maus je zatečen u krajnje perverznim situacijama, Adidas štrafta krasi opanak. Čak i kada radove autora sa ove scene, među kojima i Wostoka, kritikuju etablirani kulturnjaci, kao recimo pisac Dejan Stojiljković koji je svojevremeno potpisao tekst pod naslovom “Gomila nadrogiranih manijaka teroriše našu strip scenu” alternativcima to samo postaje dodatno gorivo, to jest, predložak za novi rad. Wostok je u tom eksperimentalnom pristupu devetoj umetnosti otišao najdalje. Od 90-ih je najupečatljivija figura andregraund stripa, a nedavno se njegova knjiga “Robusto!” u kojoj je sumiran rad sa stripskih radionica od 2001 do 2005. pojavila na američkom tržištu gde je imala recenziju u svetski najprestižnijem teorijskom časopisu Comics Journul-u i dobila najvišu ocenu – pet zvezdica.
*Veliki uspeh ovog strip serijala prati i incident. Kako to komentarišete?
– Jedan primerak je zaplenjen na kanadskoj granici. Tamošnji policajac je procenio da je reč o opscenom sadržaju i izbacio knjigu iz paketa, koju je poručila i uredno platila jedna devojka iz Toronta. Sledstveno ovoj situaciji a i naslovu izložbe “Simfonija varvara” koju sam nedavno imao u CZKD, stvarno sam se zapitao šta je varvarizam u kulturi. Da li je varvarski raditi bezobrazne stripove ili je varvarski oduzeti pravo odrasloj osobi da čita nešto što inače nije zabranjeno. Da policajac da sebi za pravo da knjigu od 250 strana za pola minuta oceni neadekvatnom. Pa, za tako kratko vreme to ni Gete ne bi mogao.
*Odrednica koja uvek ide uz vaše ime je Vršac, grad u kome živite. Na koji način je njegov ambijent uticao na vas i to što radite?
– Kad sam bio mlađi mislio sam da sam proklet što sam rođen u jednom malom gradu koji je udaljen od svega. Ovde duva najjači vetar u zemlji i svi imaju utisak da je Vršac daleko. Sa koje god strane da krenu. U Vršcu i u Kovinu su dve najveće duševne bolnice u zemlji. Neko iz Beograda je putovao prvi put u Vršac i zaspao vozeći se autobusom. I ide, ide, tako kroz ravnicu, a kad se probudi, vidi planine. Pita se šta je ovo, gde se nalazi, otkud ti vrhovi izrasli iz ničega. Tako sam kasnije počeo drugačije da gledam na Vršac i konstatovao da nije loše biti daleko od svega u nekom odvojenom svetu. Neki Vršac zovu i srpski Tvin Piks.
*Ne samo što ste vi simbol andergraund umetničke scene nego i vaša porodica. Brat se bavi muzikom pod pseudonimom Zlikovac, otac Boća crta stripove, ćerka Lola je pravila sjajne crteže kao devojčica. Da li ste ih vi usmeravali ili su oni po sebi kreativci?
– Čitavih tih 25 godina mog rada su u stvari upoznavanje samog sebe i iščuđavanje svakog dana šta to u meni sve ima. A onda otkrijete čudake i u svojoj kući. Mi smo 90-ih porodično imali veoma dramatične situacije. Kao da smo prošli kroz terapeutski proces posredstvom umetnosti. Otac, brat, ja i kasnije moja ćerka. Nakon svih tih godina umetničkog rada u raznim medijima se neverovatno bolje osećamo, izgledamo i mislimo nego pre 15 godina. Čudan je to bio put. Nikad nisam pomišljao da moj otac, koji sad ima osamdeset sedam godina može nešto da nacrta. Da li su te devedesete uticale da se sve neobičnosti tada ispolje ne znam. Bili smo baš luda umetnička ili antiumetnička porodica.
*Da li su vam i u kojoj meri bili inspirativni političari?
– Nisam se eksplicitno bavio politikom ali sam sarađivao s “Našom krmačom” i tu smo stvarno svašta radili. Međutim političare sam uvek smatrao toliko bezvrednim ljudima da bi se njima direktno bavio. Više su me zanimali arhetipski oblici našeg mentaliteta – zašto takvi prostaci, idioti, ludaci vladaju ovde. Dešavalo se da potkačim Miloševića u “Krmači” ali sam radije išao u dubinu svesti. Uvek su me mnogo više zanimali potpuno anonimni ljudi, čudaci, ekscentrici, marginalci. Kada bih se dotakao političke situacije, to bi uvek bilo posredno parodijski a ne direktno.
*U vašem radu kao da postoje dva potpuno različita toka. Slažete li se s tim?
– Podeljen sam. Kao da sam nasađen na dva ekstremna pola kulture – jedna je elitna, a druga potpuno prizemna, narodska. Pod psedonimom Mediokritet su nastali ti moji folklorni radovi s mnogo humora, treša i parodije, a drugi su više gotik i intelektualni. Meni je draži ovaj narodski – kafana fazon, ali obe strane moje ličnosti su se od početka razvijale uporedo kroz ta dva toka a ponekad i mešale. Možda najviše kada sam ilustrovao priče Nabora Devolca. To je baš mešavina gotike i treša gde se ne zna da li je nešto više strašno ili smešno. Da li su to i ekstremi našeg mentaliteta gde je sve crno belo i gde nema boja između.
*Koji predlošci iz književnosti, odnosno, koji pisci su vam bili inspirativni za oblikovanje narativa i zašto?
– Na samom početku Danil Harms, Aleksandar Vedenski, Franc Kafka i kada razmislim, verovatno me je njima privukao neki osećaj da su to bili ljudi kojima su vernost i doslednost samima sebi, te apsolutna kreativna sloboda bili uvek na prvom mestu, čak iako su za to ponekad morali da plate i najvišu cenu. Oni su bili moja zvezda vodilja u tami devedesetih godina kod nas.
*Zanimljiva je priča u vezi s probojem stripa Ilegalni imigranti. Da li biste podsetili čitaoce na tu situaciju i ako ste, eventualno, izvukli neke pouke iz nje?
– Goran Vasić Burek i ja smo napravili brutalnu parodiju na strip o Mikiju Mausu pre 12 godina i možda bi to ostao tek jedan od manje više nezapaženih stripova objavljenih u mom fanzinu “Krpelj” da danas već slavni pisac Dejan Stojiljković nije u magazinu “Strip vesti” napisao brutalnu kritiku tog našeg rada. To je izazvalo lavinu negativnih reakcija, ne samo sa estetskog stanovišta gde su se ljudi čudili “kako je Wostok to sebi mogao da dozvoli”, nego je tu bilo i moralnih pridika, pa i mišljenja da taj strip treba zabraniti, onemogućiti njegovo čitanje zbog opscenosti. Nakon toga je naišao talas suprotnih mišljenja, veoma pozitivnih ocena tog stripa od Ramba Amadeusa, Danijela Kovača, Zorana Đukanovića… U svakom slučaju, na kraju se moram zahvaliti čoveku koji je taj strip prvi ispljuvao, jer je zahvaljujući njemu to sad jedan od najčuvenijih andergraund stripova svih vremena kod nas.
*Koji filmovi su uticali na vaš strip izraz?
– U velikoj meri moj narativni stil je proizvod spoja ruske alternativne književnosti u verbalnom i nemačkog ekspresionističkog filma u vizuelnom smislu… Filmovi kao što su „Nosferatu“, „Kabinet dr Kaligarija“ i od novijih „Tajna Kaspara Hauzera“ su oni koji mi prvi padaju na pamet.
*Budući da se bavite i filmom i aktivni ste u mnogim kreativnim oblastima u kojoj od ovih sfera se prema vašem mišljenju najeksplicitnije reflektuje naša stvarnost?
– Prvi podzemni filma „Kosmičke Pirane“ kreirao sam u saradnji sa Vesnom Tokin. Insistirali smo na parodiji, satiričnom izrazu, improvizaciji nekoj vrsti filmske verzije naših sopstvenih podzemnih stripova. Sve to je bilo začinjeno otvorenim aluzijama na političko-društveno okruženje i duhovno-kulturološke glibove „nebeskog naroda“ sred turbo-folk bespuća. U filmu su glumili akteri tadašnje vršačke andergraund scene kao sto su Nabor Devolac, Grabovski, Peki, Lola i drugi. U filmu „Život u Bolidvudu“ glumila je ista ekipa. To je zapravo parodija na, kod nas veoma popularni, glavni tok traka o Zagoru i Čiku, u kom sam ove „heroje bez mana“ ubacio u naš lokalni turbo-folk milje i u bizarnu avanturu pečenja loše rakije i njene prodaje Indijancima. Ironijski intonirane scene se ređaju u namerno nefilmičnom ključu čime se potcrtava artificijelna, karikirajuća linija priče koja kulminira u odvoženju junaka u duševnu bolnicu. Sirovost scena nije „ublažavana“ već, naprotiv, potencirana, sasvim u skladu sa našim buntovničkim stavom prema obrascima i kanonima profesije bilo da je reč o stripu ili filmu.
*Koji deo vaše ličnosti pokriva Wostok a koji Mediokritet?
– Mediokritet je znatno stariji pseudonim od Wostoka. Nastao je u vreme kada sam bio mlad i veoma buntovan i radikalan, može se reći da je reprezent ekstremnijeg dela moje ličnosti. Omiljeni „sport“ Mediokriteta je ismevanje „savršenih“ junaka komercijalnog stripa, od Mirka i Slavka, Ripa Kirbija, do Zagora i Bleka Stene koje prikazuje u nedoličnim situacijama.
*U čemu je za vas magija stripa?
– Ne mislim da je suština privlačne moći stripa u slici ili reči odvojeno ili u njihovoj pukoj mehaničkoj vezi, nego u nekom nevidljivom spoju koji se zapravo mora desiti u glavi samog čitaoca.
Preživljavanje u srpskom Tvin Piksu
„Vršac zovu Tvin Piks zbog neke njegove iščašenosti i izdvojenosti. Živeći i preživljavajući devedesete u tom gradu poželeo sam da stvari preokrenem u svoju korist. Upoznajući se s ruskim avangardistima u to vreme, shvatio sam koliko su oni, posebno Harms, izvukli zlato iz jedne užasne situacije. Tako sam i ja pokušao da iz nečeg lošeg izvučem nešto dobro. Sad sam prezadovoljan što živim ovde i što sam rođen u Vršcu“, kazao je, između ostalog, Danilo Milošev Wostok u razgovoru za Danas
Za obeshrabrene generacije
Aleksandra Sekulić, strip stručnjakinja, koja od početka prati andergraund scenu devete umetnosti, za Wostoka kaže da je više uradio na popularizaciji književnosti i njenoj aktuelizaciji kod generacija koje je naš obrazovni sistem urušenog uticaja obeshrabrio nego mnogi kulturni spektakli koji se takmiče luksuzom i nacionalnim značajem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
