Pozorišni spomenik nastradalima 1

Predstava „Požar“ dobila je stojeći aplauz publike na premijeri u Srpskom narodnom pozorištu. U fokusu ove dokumentarne drame je stradanje 14 mladih ljudi u dve velike novosadske tragedije – požarima u lokalima „Laundž“ i „Kontrast“.

Četrnaest glumaca na sceni je kreiralo poslednje momente ovih tragedija, ceo kovitlac haosa i sudskih procesa nakon njih, ispovesti najbližih koji su se direktno sa svim tim nosili. Autori teksta, rediteljka Mia Knežević i Momčilo Miljković, temeljili su dramu na hiljadama stranica sudskih spisa, veštačenja, svedočenja preživelih, razgovora sa roditeljima žrtava.

„Bilo je zahtevno zato što je to jedna jako obimna materija i puno materijala nije ni ušlo u predstavu. Imamo otprilike još ovoliko. Bilo je teško opredeliti se koja je polazna tačka za ceo koncept, bilo je potrebno sve oblikovati tako da od toga može da se napravi dramski materijal. Dosta toga je trebalo da se posloži u svima nama na nekom emotivnom nivou. Pre svega, empatija za tu tragediju i za ljude koji su nastradali. To je prosto pitanje neke ljudskosti u svima nama. Tek onda smo nekako mogli to da artikulišemo na nivou rada, i da od toga nastane profesionalna predstava“, kaže za Danas rediteljka Mia Knežević.

Pored toga što je ova drama teatarski čin, ona je i čin društvene odgovornosti. Jezikom pozorišta ona postavlja pitanja javnosti, institucijama, društvu u celini. Ova mlada ekipa: mlada rediteljka, mlad dramaturg, mladi glumci, „pojačani“ izuzetnim glumačkim iskustvom i talentom glumaca kao što su Lidija Stevanović i Miodrag Petrović, spojili su svu nekompetentnost javnosti i institucija, sav bol gubitka, odricanje od odgovornosti i javašluka u dvosatno izvođenje, u pozorišni spomenik nastradalima, u dva čina rekonstrukcije, prisećanja i upozorenja.

„Ova vrsta teatra, verbatim dokumentarno pozorište, zapravo se i sprovodi onog trenutka kada neko reši da uradi predstavu na temu nekog javnog problema koji se tiče svih ljudi i građana. Ona ima za cilj da utiče na javno mnjenje i pokuša da rezimira, sa nadom i verom da nešto može da se promeni. Puno je grana, disciplina, struka i profesija koje bi trebalo da zauzimaju tu javnu ulogu, javno delovanje. Svi peru ruke, zato što niko ne smatra da je odgovornost na njemu, a to je problematično i odraz je infantilnog stanja duha. Mislim da možemo da utičemo na pojedince, zato što smo mi svi deo sistema i nismo svesni koliko svojim banalnim svakodnevnim greškama i postupcima u stvari utičemo na opštu svest i osećanje odgovornosti“, objašnjava Knežević.

Tokom izvođenja predstave na Kamernoj sceni SNP-a činilo se kao da publika ne diše. Cela sala bila je zaleđena posmatrajući glumce kako uz minimalne rekvizite, samo svojim glasom i mimikom, proživljavaju poslednje veče nastradalih i sve ostale dane preživelih. Kako na binu donose cela kolica hartije sudskih spisa, hiljade i hiljade kontradiktornih, komplikovanih, besmislenih strana. Nema opštih mesta u ovoj predstavi. Svako ime i prezime nastradale osobe je izgovoreno jasno, više puta. Nema površnog prepričavanja komplikovanih dešavanja. Svaka linija teksta je jasna, bliska, razumljiva i razmrsuje čvor, što u grlima sugrađana nakon tragedije, što u njihovim glavama da bolje shvate pravne zavrzlame koje su dovele do ovih tragedija.

Nakon premijere, Kamerna scena je na momenat bila tiha, a zatim je usledio dugi stojeći aplauz publike. Upitana o njenim utiscima, i kako joj se dopada reakcija publike koja joj je poklonila velike ovacije, rediteljka je odgovorila:

„Ne doživljavam da su meni ustali, ustali su toj kolektivnoj borbi i tome što smo podelili te priče sa ljudima. To je po meni aplauz ljudima koji se bore. Mi smo samo preuzeli neke njihove sadržaje i to izneli na scenu. Mislim da su glumci skromni u svojoj igri, i tome što su prosto stavili suštinu priče ispred nekih uobičajenih načina i tako dali prostora da sama srž problema dođe do publike.“
Večeras je na Kamernoj sceni u 20 sati zakazana i prva repriza, a nakon toga predstava će u Srpskom narodnom pozorištu biti izvedena 7, 17. i 28. oktobra.

Opomena bahatim i korumpiranim ljudima

Lidija Stevanović, koja u predstavi govori u ime roditelja nastradalih devojaka i mladića: „Bilo je i zanimljivo i naporno. Sam proces rada je bio izuzetno uzbudljiv. Preneti na scenu sam život i samu tragediju u jednom posebnom izrazu je uvek nešto vrlo izazovno. Mislim da će ova predstava izazvati veliki odjek u javnosti. Ne dešava se često da nas emocije toliko obuzmu i tokom čitajućih proba, na samim probama, a mislim da će tako biti i na samim predstavama. Moram sada da kažem nešto u svoje lično ime: Zašto smo napravili ovu predstavu? Zato da se nikada ne zaborave žrtve i zato da ne zaboravimo da u ovom sistemu postoje ljudi koji su bahati, nevaspitani, bezobrazni, neobrazovani i skloni korupciji“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.