Pozorišta ne treba da liče na političke tribine

– To je moj doživljaj i adaptacija Pirandela. U centru komada je licemerstvo društvene elite – intelektualca. Čovek koji bi morao da bude uzorni građanin zapravo vodi dvostruki lažni život kao i svi mi – kazao je Savin otkrivši da je glavni junak komada Profesor, istodobno i akademik.

Zašto Pirandelo i koji nivo njegovog teksta je bio posebno inspirativan za vas da ga povežete sa aktuelnom situacijom?

– Nisam siguran da je nužno da se pozorište bukvalno povezuje sa aktuelnom situacijom. Živimo, istina, u vremenu kada pozorišta liče na političke tribine i kad su manje-više naše društveno angažovane predstave kao neke pobune i žalbe upućene istomišljenicima. Pozorište jednostavno nije mesto gde dolaze oni kojima treba pljunuti istinu u lice. To se radi na drugom mestu. Uostalom, istina i nije estetska i umetnička kategorija.

U poslednje vreme, možda zbog nekog ličnog prezasićenja i tim imperativom aktuelnosti, posežem za klasičnim komadima i velikim klasičnim delima. Ovo nije najznačajnije Pirandelovo ostvarenje ali je iz njegove realističke faze, pre nego što je u svom futurističkom zanosu razarao pozorišne okoštale forme i uradio mnogo na unapređenju teatra kao žive institucije. To je bio svojevrsni protest protiv romantičarskih okoštalih pozorišnih formi.

Kako ga doživljavate kao pisca?

– Pirandelo je prema mom mišljenju pisac drame apsurda. Opsednut temom laži i svetom laži u kojem je govoriti istinu nedopustivo. Govoriti istinu i o samom sebi i zato posežemo za unapred smišljenim maskama koji su oblici društvenih konvencija. Mi zapravo komuniciramo kroz unapred stvorene šablone prijateljstva, ljubavi, braka, da ne govorim o društvenoj ulozi intelektualca bilo koje vrste, lidera, čoveka odgovornog da opominje društvo na njegove mane.

Kakva je elita iz Pirandelovog dela?

– Kao i današnja. Udvorička ili pogubljena ili je svoja znanja i osećanja sveta stavila u funkciju sopstvenog uspeha.

Glavni junak komada, profesor, kritikuje mediokritetstvo i u tome zaboravlja na sebe, to jest, da je i sam mediokritet.

– Kada stavljamo maske one postaju naša bit, suština. Toga nismo ni svesni i mi se saživimo sa njima pa poverujemo u sopstvene laži. Međutim, kad se dese društvene i intimne kataklizme, te maske padaju i čovek sagledava svoje pravo lice koje je uvek ružno. Pred njim smo zbunjeni i ne znamo šta da radimo. Mi, koji imamo iole savesti, bivamo pobunjeni protiv samih sebe. Zato pokušavamo da budemo ono što jesmo ali život u društvu tada postaje nemoguć.Pa masku vraćamo. Da bi se život nastavio, da bi situacije koje ga čine trajale i da bismo mi u njima trajali.

Kazali ste da ste se identifikovali s glavnim junakom. U kom smislu?

– Moja identifikacija ima najviše veze sa autoironijskim pristupom Pirandela. A što se tiče konkretnijih stvari, znate, ja sam sad već u godinama kada mi je zabranjeno da lažem. Da bih ostao normalan, ja moram da govorim istinu

Da li je to teško?

– Jako, i ostavlja velike posedice, i po vašu okolinu i po vas samog, ali posle svega što sam odživeo i proživeo moram da govorim istinu. Da bih trajao i da ne bih poludeo. Znate, opasno je lagati do u beskraj. Čovek može da poludi da zaboravi sebe i ko je.

Da li su prema vašem mišljenju repertoari beogradskih pozorišta profilisani?

– Ne postoje profilisani repertoari u našim pozorištima ali postoji druga vrsta odnosa prema teatru globalno. Zna se da je pozorište nekad bilo u centru pažnje, da je bilo važno šta se u njemu zbiva, da je danas marginalizovano i ostavljeno samom sebi bez prave društvene brige o umetničkim vrednostima, o jeziku, kulturnoj tradiciji. Pozorišta postaju zapravo mesta jeftine zabave.

Ko je odgovoran za takvo stanje?

– Nadležni koji bi trebalo svojom podrškom, finansiranjem, svojim centriranjem važnosti teatra da kažu to je zaista bitno mesto našeg kulturnog i nacionalnog identiteta. To je tvrđava srpskog jezika i nije neko mesto za jeftinu zabavu i šegačenje. U srpskoj kulturnoj tradiciji postoje veličanstvena dela koja zaslužuju da budu prezentirana novim generacijama. Kako, s kojim sredstvima, s kojim glumcima i rediteljima? To treba odnegovati. U tom smislu nadležni – Ministarstvo kulture je više nego odgovorno jer mu je to osnovna svrha a ne da izdaje restriktivne zakone na ovaj minimum.

Planirate li da promenite taktiku rada u Nacionalnom savetu za kulturu budući da resorno Ministarstvo slabo čuje vaše poruke?

– Ne, pa mi smo savetodavno telo. Naše apele niko i ne čita. Niko ne uvažava Nacionalni savet za kulturu. Ni Skupština koja nas je formirala, ni mediji… Objavljuju se naša skraćena saopštenja na pet rečenica na stranama kulture u ćošku. Osnovni respekt prema Nacionalnom savetu za kulturu ne postoji.

af1: Svet bez moralnog rezimea

„Pirandelo je živeo u vreme fašizma i nije mu bilo nimalo lako – nije bio ni fašista niti antifašista što je bila posebno opasna pozicija. Ali je verovao u moralno iskupljenje, u kaznu i samokažnjavanje i u pokajanje. Njegovi komadi se završavaju uvek nekom vrstom moralne pouke i to je ono što je bitno različito od našeg vremena. U svetu koji nas danas okružuje nema moralnog rezimea. Naš svet licemerstva je potpun, završen i zaokružen“, rekao je Egon Savin

  Lica

Glumačku postavu komada čine: Marko Živić, Jovo Maksić, Ljubinka Klarić, Andrija Kuzmanović, Milica Milša, Vladan Milić, Milica Gojković, Sandra Bugarski. Kostimografiju je radila Jelena Stokuća, scenografiju Vesna Popović a muziku je birao reditelj Egon Savin

 Organsko iskustvo

Prema rečima Savina, većina Pirandelovih dela nosi moralnu pouku. „Čovek zver i vrlina“ neće imati završnicu u tom smislu, ukazao je, ali u njemu zato postoji veoma važna ironijska instanca do koje se jedino može doći ako se potpuno organski prođe kroz iskustvo dramskih situacija.

Dijagnoza

U centru zbivanja komada je intelektualac koji krije svoju pravu prirodu ispod maske, potiskivanjem svoje suštine zapravo ludi i raspada se. Prema Savinovoj oceni to je ujedno dijagnoza savremenog društva. „Mi svi lažemo jedni druge i na taj način činimo zapravo život podnošljivim. Ne radimo to uvek iz zlih egocentričnih razloga niti namera, već zato da bismo učinili svoj život mogućim i da bi određene situacije trajale.“

 Umetnički sadržaj

„Bavimo se banalnostima svakodnevnog života. To je tema. A kako prikazati banalnosti na prefinjen način nego duhovito“, kazao je Savin, dodavši da je tim koji je radio na predstavi tokom procesa svesno izbegavao da bude direktan. „Izbegavali smo da budemo politička tribina, da agitujemo u pozorištu već smo želeli da se pozabavimo onim što zovemo umetničkim sadržajem što sve manje nailazi na razumevanje na beogradskom repertoaru.“