Pred zoru 1Foto: Iz foto dokumentacije Arhipelaga

Ponovo je išao na kej. U ovaj grad se više nikad neću vratiti, pomislio je. Iz te perspektive znao je u sebi čak da na trenutak probudi tugu; okrenuo je glavu. Iz kuća preko puta, kao prestrašeni, na njega su viknuli prozori.

Usta su mu odjednom unutra bila puna pljuvačke, valjda zbog toga što je stiskao zub.

Pljunuo je. Pljuvačka je bila tako viskozna da je ostala da mu visi na usni kao raščerupana, providna, na kraju zadebljala gumica; dva-tri puta se ljuljnula, onda se otkinula i pala mu na cipelu. Prase! Opsovao je u sebi besno. Prase, staro senilno nemoguće!

Za nekoliko minuta je stajao ispred hotela. Ulaz je bio osvetljen. Kod drvenog mostića je stajala grupa pubertetlija. I u kolima se čuo glasni smeh.

Izašao je i zalupio vrata. Zahladilo je; osetio je da s reke duva hladan vetar. Negde u daljini se čula zvonjava tramvaja. Pubertetlije su krenuli uz obalu ka putu. Zainteresovala ga je ta scena: napred su koračala trojica, zagrljeni oko ramena. Bil je po ritmu procenio da pesma nije marševska. Ipak ću uzeti mantil, odlučio je, otvorio zadnja vrata i sagnuo se na sedište.

Tada je čuo udarac. Kola su se zaljuljala. Bil se uspravio i primetio da jedan od pubertetlija udara rukom po haubi. Ostali su stajali okolo i smejali se.

„Pali“, rekao je Bil na engleskom. Nije mladiću video lice; primetio je samo da ima bradu i na zamašnom telu zelenu jaknu od šatorskog krila. „Hau ab“, ponovio je na nemačkom. „Was macht du da? Geh’ weg!“

„Gevek! Gevek“, imitirao ga je bradonja visokim, kreštavim glasom i šutnuo u blatobran. Drugi, manji, počeo je da odvrće značku „mercedesa“ na haubi.

Bil je nervozno pogledao na sat. Čudno, dosad ovakvu bandu probisveta nigde nisam video. Pogledom je preleteo po grupi. Bradonja mu je izgledao najveći, krenuo je prema njemu. U nagloj tišini opet je čuo zvonjavu tramvaja.

„Brojaću do deset“, rekao je na engleskom. Znao je da ga ne razumeju, bilo je svejedno šta kaže. Gledao je bradonji pravo u oči i počeo je da broji: „Jedan, dva…“ Ali kakve su mu trezvene, hladne oči, pomislio je: „…tri, četiri, pet…“

„OK, bejbi“, rekao je odjednom bradonja i povukao se. „OK.“ Povukao se za korak, još jedan, polako, pomirljivo je digao ruku ispred sebe („šest, sedam…“, rekao je Bil i ni za trenutak nije skrenuo pogled, ni kad je čuo da je na suprotnoj strani opet zatutnjao pleh), zamahnuo je i svom snagom udario Bila u bradu.

Nije to ni bolelo, pomislio je Bil, tada su mu se noge okliznule i temenom je udario u haubu. Kad je padao, primetio je da u vratima hotela stoji dvoje, muškarac i žena. Onda ga je neko šutnuo u stomak, savio se i pokrio je lice rukama. Osetio je jak udarac u bubrege i jauknuo. Pravo ispred sebe, između prstiju, video je bradonjinu nogu u visokoj bakandži na šniranje; pomerila se i napravila mesta drugoj. Čuo je da muškarac kod ulaza nešto viče (polizei? police?), ali niko na njega nije obraćao pažnju. Noge oko njega su se kretale nečujno, skoro ritmički. Šut u ruke. U leđa. Imao je utisak da ga bole vene, kao da nosi veoma težak kofer. „Uh“, jeknuo je kad su opet pogodili bubrege. Bila je to samo struja vazduha, bez odjeka u glasnim žicama. Ma prestaće oni, pomislio je i sklopio oči. Onda se onesvestio.

Posle kraće pomoći u hitnoj službi (odbio je mogućnost da ostane u bolnici) i posle sastavljanja zapisnika o napadu nepoznatih počinilaca iste noći je krenuo na put. Granicu je prešao pred zoru.

Prevod sa slovačkog: Mihal Harpanj

Autor je moderni klasik slovačke književnosti (1941-2020). Knjiga njegovih izabranih novela Prva i poslednja ljubav objavljena je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.