„Predskazanje“: Horor film koji i 50 godina kasnije deluje stvarno

Film Predskazanje počinje kao tragedija. Američki diplomata Robert Torn (Gregori Pek) žuri u bolnicu u Rimu, samo da bi saznao da mu je novorođeni sin umro. Slomljen, ali pragmatičan, Torn pristaje na tajnu zamenu beba kako bi poštedeo svoju suprugu Ketrin (Li Remik) bola.

Pet godina kasnije, Torn je američki ambasador u Engleskoj, a Ketrin je sve manje oduševljena njihovim živahnim sinom. Ali ono najgore tek dolazi. U jednom od najneverovatnijih obrta u istoriji filma, sveštenik otkriva da je mali Dajmiјen Torn Antihrist koji će doneti kraj sveta… osim ako ga Torn prvo ne ubije.

Ako se ukloni sav spektakl filma, upravo je to ono što Predskazanje čini toliko ubedljivom pričom. Čovek koji je izgubio jedinog sina mora da odluči da li da ubije svog jedinog sina? To je zaista đavolski problem.

Pravi obrt je u tome što Predskazanje nikada ne potvrđuje da li je Dajmijen zaista Antihrist ili dete uhvaćeno u odrasle zavere. Uprkos mračnim proročanstvima i ritualnim ubistvima, film je ukorenjen u sumorno uverljivom realizmu.

Kako piše Rut Buši, odrastajući u strogoj hrišćanskoj porodici, Predskazanje je na mene delovalo svojom posebnom magijom od ranog uzrasta. Njegova mračna proročanstva kao da su kanalizovala religijske strahove, čineći da Armagedon i Satana deluju ne samo stvarno, već i neizbežno blisko.

Film kao evangelističko sredstvo bio je upravo ono što je reklamni direktor i ponovo rođeni hrišćanin Robert Manger imao na umu kada je prvi put izložio ideju producentima. Moglo je to, znao je, biti nešto „koje menja život“ – u smislu duhovnog suočavanja. Njegovu jezivo autentičnu realizaciju, međutim, u velikoj meri je oblikovao scenarista Dejvid Seltzer.

Ironično, Seltzer nije želeo da piše Predskazanje – jer njegova premisa nije bila stvarna. Njegova pozadina bila je u dokumentarnom radu. Nije verovao u đavola i nije video šta bi mogao da nauči iz pisanja filma o Satani.

Ipak, Seltzerov skepticizam je doprineo realizmu filma. Materijal je obrađivao kao dokumentarista, prikupljajući izvore i pretvarajući ih u uverljive narative.

Iz istraživanja Knjige otkrivenja saznao je da se Antihrist, prema proročanstvu, pojavljuje u svetu revolucije i haosa. Za Seltzera, to je očigledno bila politika.

Više nije bio apstraktan i dalek strah – Armagedon je dobio savremeno lice kroz porodicu Torn i London sedamdesetih godina. Biblija govori o šifrovanom broju Zveri (666); u Predskazanju, to je nešto svakodnevno kao rodni znak i datum rođenja (Dajmijenov – 6 ujutru šestog dana šestog meseca).

Najpoznatije proročanstvo u filmu, međutim, Seltzerov je izum:

„Kada se Jevreji vrate na Sion, i kometa razdere nebo, i kada se Sveti rimski carstvo ponovo uzdigne, tada ti i ja moramo umreti.“

Odrastajući u senci kulturnog uticaja filma, ovo mi je delovalo gotovo jednako kanonski mračno kao i biblijski stihovi koje bi moja porodica čitala svako jutro. Danas je teško ne nasmejati se kada jedan lik objašnjava da je uspon Rimskog carstva zapravo kodirana referenca na Evropsku zajednicu…

U Predskazanju ima mnogo besmislica u premisi – ali i dovoljno uverljivosti da bude uznemirujuće.

Sve je počelo kada je Robert Manger na večeri pitao producenta Harvija Bernharda: šta ako je Antihrist zapravo obično dete, a svi ostali nemaju pojma? Bernhard je ispustio viljušku, otišao kući i napisao desetostrani tretman, a kasnije angažovao Seltzera da ga pretvori u film.

Svi koji su pročitali priču bili su zaintrigirani, ali Predskazanje je završilo u „turnaround“-u (pauzi u razvoju) u studiju Warner Bros. Bio je to idealan trenutak da se iskoristi uspeh filma Isterivač đavola iz 1973. i tadašnja moda okultnih tema, ali taj film je već bio Warner Bros. projekat i studio je već planirao nastavak.

Kao i Seltzerovo uključivanje, i ta neizvesnost je zapravo pomogla filmu. Kada je režiju preuzeo Ričard Doner, potpuno je promenio ton. Bernhard se seća da je film pre toga bio prenaglašen horor pun veštica i sabata. Doner je izbacio klišee i insistirao da svi igraju kao da je sve stvarno.

U dokumentarcu The Omen Revealed, Doner kaže da je film za njega bio misteriozni triler, a ne horor. Nije želeo da pravi klasičan horor film, i smatrao je da to ne bi želeli ni glumci. Ta ozbiljnost dodatno je pojačala efekat filma.

Seltzer je bio iznenađen koliko je Doner verno pratio scenario, uključujući i detalje poput sveštenikove sobe oblepljene stranicama knjiga. U Americi bi, kaže, to verovatno pojednostavili.

Ova pažnja prema detaljima doprinela je i specijalnim efektima. Jedna od najupečatljivijih scena smrti prikazuje oca Brenana (Patrik Trouton) kako ga pogađa gromobran. Umesto CGI-ja, korišćen je jednostavan mehanizam sa drvenim kopljem i ribarskom žicom.

Posebno je poznata i scena sa babunima, gde su životinje bile stvarne, kao i haos koji je usledio, a i strah Lii Remik bio je stvaran.

Ključ uspeha bila je i glumačka postava. Glumci su igrali potpuno ozbiljno i uzdržano.

Doner je bio oduševljen što je uspeo da angažuje Gregorija Peka. Njegov sin je nedavno izvršio samoubistvo, pa je uloga bila emotivno snažna za njega. Ipak, teško je zamisliti nekog drugog u toj ulozi.

Kada je Ketrin umrla u filmu, Pek je želeo dramatičnu reakciju, ali Doner je insistirao na tišoj verziji – i ispostavilo se da je bio u pravu. Ta suzdržana scena je mnogo snažnija.

Nisu svi bili oduševljeni filmom. Ričard Eder iz New York Times-a 1976. nazvao ga je „previše svečanim“, ali i nerealističnim prikazom diplomatije.

Ipak, Predskazanje nije film o politici niti o Satani. To je priča o ljudima toliko opsednutim pričama da počinju da brkaju fikciju i stvarnost – i pod njihovim uticajem spremni su da veruju u sve. Pedeset godina kasnije, Predskazanje ostaje priča o našem vremenu.