Premijera predstave "Priča o majci" u Malom pozorištu "Duško Radović" 1Foto: Belkiša Abdulović

Andersen je poznat kao pisac za decu, međutim, ova predstava nije samo njima namenjena, već i nama odraslima, jer konstantno prolazimo kroz procese koje pokušavamo da razumemo.

Komad se bavi procesom tugovanja i suočavanja sa gubitkom. Tom temom se retko bavimo, jer je teško o njoj razgovarati, a nemamo ni jezik kojim bi o njoj govorili. Ekipa predstave pronašla je način koji u sebi sadrži dosta ljubavi, saosećanja i lepote, da životno govori upravo o gubitku i stvarima koje su teške i koje nas muče – kazala je povodom premijere predstave „Priča o majci“ po tekstu Hansa Kristijana Andersena režiserka predstave Ane Konstantinović u foajeu Malog pozorišta „Duško Radović“.

Premijera će biti održana večeras u 20 sati na Večernjoj sceni „Radović“, a prve reprize 13. i 26. maja u isto vreme.

U predstavi igraju: Jovana Cvetković, Damjan Kecojević, Vladislava Đorđević i Dejan Bošković. Sandra Nikač je dizajnerka scenskog prostora, kostima i lutaka, a Ilija Đorđević dizajner zvuka, kompozicija.

– Predstava će pružiti teme za razmišljanje pre svega mladima, ali i starijima. Procesom tugovanja bavi se na umetnički način, kroz koji niko ne prolazi isto – istakla je Konstantinović i dodala da je u takvim trenucima važno steći utisak da je sve u redu, da imamo snage, što je najvažnija poruka predstave – da svako nađe način da priđe kroz taj proces, jer on je ipak neizbežan. – U predstavi, kao i u životu, postoji jin i jang, u nečemu crnom belog i belog u crnom, i to je naša poruka – ukazuje režiserka.

Bojana Obradović, psihološkinja, ističe da je pitanje tugovanja aktuelno oduvek, ne samo od početka pandemije.

Da se većina dece, čak i u nižim uzrastima, suočava sa gubicima i bolešću vršnjaka i roditelja, pa joj je zato drago što je Konstantinović napravila ovu predstavu, jer kroz različite sekvence u njoj postoje psihološke obrade različitih faza u gubitku.

Ona dodaje da veruje da ako vršnjaci ne dođu u ovom trenutku do razumevanja teme, kasnije, kada budu imali neko životno iskustvo blisko gubitku, moći će da se sete predstave i da shvate šta se dogodilo i da razumeju gubitak.

– Završna sekvenca predstave uspela je da izvede ponovno pričanje priče, gde vidimo da glavna junakinja – majka prihvata svoj gubitak, ali shvata da u tom gubitku nije usamljena i da postoje druge majke koje prolaze kroz isti proces tugovanja. Na neki način se miri, ali nosi zdravu emociju tuge. Vrlo je važno da deca to vide kako bi shvatila da je, kada izgubimo nekog, u redu da nismo dobro, da plačemo, da to podelimo sa nekim, da se suočimo sa bolom koji prolazi kroz naše telo, i patnjom, zato što to otvara prostor da deca pričaju sa roditeljima i između sebe. Scena i zvuk su dali jednu psihološku komponentu emocija, pa ako neko ne bude mogao da isprati priču sadržajno, moći će kroz emociju da ima potpuni doživljaj glavne junakinje, gde se stvara posebna vrsta povezanosti sa likovima, pa ako nemamo u realnom životu gubitak, možemo da imamo empatiju za one koji su ga iskusili – objašnjava Obradović, kojoj je najvažnije bilo to što ova predstava boji tugu kao normalno osećanje u momentu suočavanja sa gubitkom.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.