Priča o svetu gde su komšije naši najveći (ne)prijatelji

Ovaj lirski dokumentarac zajedno sa još sedam ostvarenja domaćih autora nalazi se u selekciji Srpski takmičarski program. Film govori o podunavskim Švabama i njihovoj sudbini pre, za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Nemci naseljavaju prostor današnje Vojvodine još od kasnog 17. veka. Vremenom, običaji i tradicije se mešaju i nekadašnji došljaci postaju starosedeoci i lokalci. Drugi svetski rat, međutim, stavlja na test donedavne komšije i otkriva najgore i najbolje u ljudima.

Rediteljka Tea Lukač priča u razgovoru za Danas o tragovima svega što je obeležilo Vojvodinu.

* Film „Pripadnost“ bavi se sudbinom Podunavskih Švaba u Vojvodini nakon Drugog svetskog rata. Zašto vam je bilo važno da ispričate ovu priču?

– Film je pre svega nastao zahvaljujući izuzetnoj višegodišnjoj želji produkcije da se ova priča ispriča. Mnogi, uključujući i mene pre nego što sam se pridužila ovom filmu, imaju vrlo malo, ako i ikakvo znanje o tom kompleksnom delu istorije. Drugi svetski rat smatram uvek aktuelnom i relevantnom temom – da se istorija ne bi ponavljala ne smemo da je zaboravimo. Međutim, iako je istorijska situacija o kojoj film govori stvar (ne tako davne) prošlosti, kompleksnost ljudskih sudbina je univerzalna tema, a ova je posebno kompleksna. Na pitanja koja film postavlja nema lakih odgovora, ali mislim da je važno da barem pokušamo da ih pronađemo.

* Ko su vaši junaci i sagovornici? Ko sve govori o ovoj temi?

– Sagovornici su direktni svedoci ili njihovi potomci, čije lične i porodične istorije otkrivaju atmosferu jednog vremena i posledice koje to ostavlja na pojedinca, „običnog“ čoveka i generacije koje dolaze posle njih. Ispričane u prvom licu poput ispovesti, one su deo jedne veće slagalice kolektivnog iskustva. To su priče o herojstvu, stradanju ali i požrtvovanosti, o svetu gde su upravo komšije, bez obzira na njihovu naciju, naši najveći (ne)prijatelji.

* Poslednjih decenija sve se više govori o logorima, proterivanju, oduzimanju imovine Podunavskim Švabama, kao odmazdi za Drugi svetski rat. Postoji nekoliko knjiga, filmova, serija na tu temu… Pa ipak i dalje nije poznato sve što se događalo. Šta ste vi otkrili što ranije niste znali, radeći na ovom filmu?

– Zanimljivo je da su mnogi materijali postali dostupniji javnosti tek tokom proteklih petnaestak godina. Pre toga, nije posvećena posebna pažnja sudbini pobeđenih te ne čudi da mnogi, uključujući i mene, nisu imali mnogo, ako i uopšte, znanja o tome. Pročitala sam sve knjige, rasprave i svedočanstva do kojih sam uspela da dođem i sve mi je bilo novo i navodilo na bezbroj pitanja i preispitivanja. Da li postoji kolektivna krivica? Da li nas apolitičnost spašava posledica politike učinjene u naše ime? Kada pojedinac postaje nacija?

* Podunavske Švabe, koje su preživele logore, morale su da kriju svoje poreklo u periodu posle rata. Kakve su sve probleme imali Nemci godinama kasnije, pa i danas?

– I danas smo često svedoci svođenja i generalizacije ljudi na taj jednostavni žig nacionalne pripadnosti, te sam kroz ovu priču htela da se bavim upravo tim univerzalnim, često nemerljivim iskustvima – ljudskim, emotivnim i psihološkim. Kako nositi breme pobeđenog u zemlji pobednika? Kako misliti o sebi i svojim korenima? Jer pripadnost je slojevita. U isto vreme skup datosti koje nismo birali, iskonska potreba, ali i fluidna, krhka i, u zavisnosti od konteksta – prevaziđena ideja. I beleg i dar, početna odrednica u odnosu prema svetu van nas, definisanje sebe u odnosu na druge. Danas se možda više nego ikada razmišlja o (re)definisanju ovog pojma te je pitanje i više nego aktuelno u kontekstu savremenih dešavanja, mobilnosti i globalizacije društva.

* Važan deo filma je i priča o ženi koja je odbila da se naseli u kući koja je nekada pripadala Nemcima…

– Istorijski kontekst je u ovom filmu polazište za ljudsku, ličnu priču, onu koja se uglavnom izgubi u statistikama i faktografijama – jedna istorijska fusnota iza koje se zapravo kriju pitanja o tome šta znači biti čovek. Konkretna priča koju pominjete, pored toga što je zapis jedne neverovatne sudbine, ilustruje univerzalnost bola, gubitka i patnje – posebno iz ugla rata i sudbine žena, bez obira na to kojim stranama su njihove porodice, željeno ili neželjeno, pripadale.

* Možemo li zaista pričati o postojanju kolektivne krivice?

– Odrasli smo na čuvenoj izreci da „sve što je potrebno za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne čine ništa“ ali isto tako smo učeni da „istoriju pišu pobednici“. To čini pojmove poput „izdajnika“, „neprijatelja“, „dobrog“ i „zlog“ značajno kompleksnijim i različitim u odnosu na to ko ih izgovara. Upravo zbog toga, kolektivna krivica ne može da postoji, ali ono što mora da postoji je možda još bitnije – svest o kolektivnoj odgovornosti. Čini mi se da se pojmovi krivice i odgovornosti i danas mešaju i nedovoljno razlikuju, međutim, to su dva različita pojma, važno pitanje za svakog pojedinca, i film se dobrim delom time i bavi.

* Film prate kadrovi prirode i arhitekture Vojvodine koje povremeno prekidaju arhivske fotografije Podunavskih Švaba. Zašto vam je bio važan takav postupak?

– Film je sveden na dva elementa – prostor dešavanja i svedočanstva, razmišljanja o kolektivnom i individualnom i različitim vrstama pripadnosti. U pitanju je lirski pristup sa naglašenim konceptom gde su sagovornici predstavljeni kroz slike iz njihove privatne arhive. U pitanju su materijalni dokazi njihovog postojanja, ali u isto vreme samo porodične fotografije, ništa više ili manje različite od mnogih drugih iz tog vremena. Vizuelno, film se prevashodno bavi napuštenim predelima i lokalitetima na kojima su Nemci nekada boravili u velikom broju i/ili uticali na njihovo stvaranje. Iako snimani na stvarnim lokacijama dešavanja o kojima pričaju sagovornici, oni su prevashodno tretirani kao njihove simbolične i asocijativne predstave. Prostor kao svedok, ovi kadrovi-fotografije slikaju pejzaže, vegetaciju, domove, arhitekturu, spomenike ali i neprepoznatljivo šiblje i kamenje, sada bezimene komade zemlje koji su pretrpeli svu krvavu istoriju na svojoj površini. Odupirući se nemilosrdnom zubu vremena koje ih nagriza, njihovo stanje govori više od reči o krhkosti ljudskog postojanja. O želji da potisnemo, zaboravimo, sakrijemo ali i sačuvamo, obnovimo, zalečimo.

* Trenutno radite na još dva dokumentarna filma, „Koreni“ i „Jedna umiruća zvezda“. Kada njih možemo da očekujemo?

– Film radnog naslova „Koreni“ je senzorno-etnografski film koji se bavi nasleđem, običajima i ritualima, odnosno prirodi i ljudima zarobljenim u vremenu. Trenutno smo u fazi postprodukcije i nadamo se završetku početkom sledeće godine. S druge strane, „Jedna umiruća zvezda“ tek ulazi u fazu produkcije i govori o naučno-fantastičnim filmovima u Jugoslaviji i vizijama budućnosti koja se nije ostvarila.

Dokumentarci na sedam lokacija i onlajn

Program Beldocs festivala biće održan od 3. do 10. septembra na sedam lokacija i to u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, Letnjoj sceni na Kalemegdanu (iza Galerije Prirodnjačkog muzeja), na terasi Art bioskopa Kolarac, u dvorani Art bioskopa Kolarac, Muzeju savremene umetnosti Beograd, Jugoslovenskoj kinoteci i Bioskopu Balkan. Većina filmova iz zvaničnog programa Beldocsa biće dostupna za gledanje onlajn na platformi Cinesquare, tokom trajanja festivala. Sve projekcije i prateći događaji biće održani u potpunosti u skladu sa merama Vlade Srbije i Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti kovid 19.

Na otvaranju festivala 3. septembra, u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije biće premijerno prikazan film „Govori da bih te video“ u režiji Marije Stojnić, dok će Beldocs zatvoriti norveški dokumentarni film „iČovek“, politički triler o veštačkoj inteligenciji, moći i društvenoj kontroli. Srpski takmičarski program u Amfiteatru sadržaće osam ostvarenja: uz „Pripadnost“ i „Govori da bih te video“, u ovoj selekciji će se naći „Potreba za mržnjom“ Filipa Čolovića, „Viktorija, 15? Mine Petrović, „Bugarski san“ Srđana Šarenca, „Drenjine“ Nikole Stojanovića, „Blizanci satkani od sna“ Seada Šabotića i Lee Vahrušev, i „Zaklinjem se“ Nikole Dragovića i Milutina Petrovića.

Foto: Ivan Marković