Prvi put s kritičarem na jutrenje 1Foto: Pun mjesec

Asimetrija

režija: Maša Nešković

scenario: Maša Nešković, Vladimir Arsenijević, Staša Bajac

zemlja: Srbija/Slovenija/Italija

Pun mjesec

režija: Nermin Hamzagić

scenario: Nermin Hamzagić, Emina Omerović

zemlja: Bosna i Hercegovina

A.S. (25)

režija i scenario: Milena Grujić

zemlja: Srbija

Opet, već sam gledao bosanski film „Pun mjesec“ i znao sam da me poslednjeg festivalskog dana u ponudi najviše privlači film „Asimetrija“ (sve debitantska dugometražna dela), što je pokrenulo nepovratno fenomenološko razmišljanje. „Asimetrija“ je zverka za sebe, scenaristički potpisana od strane nekadašnjeg dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine te autorke nedavnog hvaljenog festivalskog filma, uz to rad rediteljke koja je mlada ali odrasla osoba, filmsko-televizijska profesionalka, te bih je odvojio od druga dva filma. „Pun mjesec“ i „A.S (25)“, pak, spajaju žanr (ili mešavina žanrova) kao dramaturško polazište, liberalno ali primetno jedinstvo mesta, vremena i radnje, te pokušaj društvenog komentara koji, zapravo, pričama daje razlog postojanja.

„Pun mjesec“ odvija se tokom jedne noći u sarajevskoj policijskoj stanici. Naš junak je inspektor Hamza (odlični kosovski glumac Alban Ukaj) čija žena, dok on dežura u stanici, preživljava komplikovani porođaj. Hamza je, nakon petnaestak godina policijskog rada, moralno korumpiran, nevoljni deo organizovanog sistema uzimanja mita (vantelesnu oplodnju valjalo je nekako finansirati). Zatim, kreću pojedinačne noćne priče koje razbijaju gorenavedeno jedinstvo radnje: trojica mlađih punoletnika spašeno je iz reke nakon što su u istu upali ukradenim jugom; maloletna prostitutka privedena je nakon što je uhvaćena za starijim muškarcem, dobitnikom tranzicije – njena majka, kada dođe po nju, otkriva da sastavlja kraj s krajem lakirajući bogataške nokte po vilama; momak na vikend otpustu iz zatvora iza rešetaka je zajedno sa svojim psom koji je ujeo radnika EDB-a prilikom pokušaja sečenja struje („Ja dobio pet godina a onaj drugi što je sa mnom obijao dve. Platio sudiju!“); tridesetogodišnjak je odvalio bankomat jer mu je potreban novac za operaciju deteta; najvažnije, ulični prodavac balona u pritvoru je jer više ne želi da potplaćuje Hamzinog kolegu kako bi mogao da obavlja svoju nezakonitu delatnost. Jasno je, sve priče zasnovane su na nepravdi društva kojim vlada moćnička manjina pomoću državnih činovnika u potrazi za kusurom protivpravnog bogaćenja. Hamza, vrlo školski, napadnut kolektivnom nesrećom, puca i čini neočekivano, više ili manje stajući na stranu ugnjetavanih, kojih je, zapravo, i sam deo, iako je naučen da to zaboravi. Prodavac balona viče, „da sam poginuo ’93. ne bih video u šta smo se pretvorili!“. Bosnom i Hrvatskom, naime, dominira razočarenje pobednika koje me često podseća na film „Rambo 2“ i njegovu desničarsku poruku o zaboravljenim herojima.

Stanje u Srbiji je pre nalik filmu „Rambo: Prva krv“. Izginuće i žrtvovanje ni za početak nisu mogli imati smisla i trideset godina kasnije živimo u potpunom besmislu bez jasno odredivog početka i kraja u kojem dvadesetpetogodišnjaci Sale i Andrej kreću u pljačku menjačnice. Sad, za razliku od vinovnika sličnih događaja iz stvarnosti, raznih Kiza i Tocila dramski neupotrebljivih osim u funkciji životnih detalja, naši junaci imaju fizionomije likova ruskih devetnaestovekovnih romana. Stoga, kada ih policija okruži u stanu poljske studentkinje arhitekture, ostajemo na njihovoj strani i nastaje problem odgovoran za to što film, kada se oduzmu špica i montažne sekvence svakodnevnih gradskih prizora, traje jedva šezdeset minuta. Autorka se, čini se, nije odredila u pogledu štokholmskog sindroma koji celih pola sata posmatramo. Da li je mlada Poljakinja depresivna osoba koju ni najstrašniji razvoji događaja ne mogu pomeriti? Da li je žrtva pomenute identifikacije sa mučiteljem? Da li je, u stvari, perverzna? U jednoj sceni, kako se priča bližila kraju, poželeo sam da devojka, u sred već izgrađenog saosećajnog odnosa, impulsivno zabije nož u leđa glavnog junaka. No, to širenje i produbljivanje ljudskog ponašanja se ne dogodi i film se narativno ispravno dokotrlja do kraja. Mislim da je rediteljkin profesor (radi se o diplomskom filmu) morao da svoju studentkinju usmeri ka davanju potencijalno neprijatnog ali oslobađajućeg odgovora na pitanje: zašto je toliko zanima priča u kojoj muškarac zarobljava ženu? Poput „Punog mjeseca“, „A.S. (25)“ je popustljiv prema svojim junacima, nalik psihoanalitičaru koji svog pacijenta ne uspeva da otvori nakon stotina sati razgovora, odbijajući da uvidi da je odavno došlo vreme za promenu pristupa ili razlaz.

Negde na polovini gledanja „Asimetrije“ pao mi je na pamet Kasavetes i, gle, to je ime koje rediteljka u jednom intervjuu prvo pominje pričajući o svojim filmskim inspiracijama. Razmišljao sam, pri tome, najviše o završnom delu Kasavetesovog opusa, filmovima „Opening Night“ i „Love Streams“ u kojima se biografije i psihološke motivacije likova skrivaju, ostavljajući gledaocu da drži svoju pažnju na osnovu detalja, vredno radeći na porađanju identifikacije (što je čist Jung). I, to je ispravno, jer, suprotno američkoj školi građenja likova i njihovog zamišljenog uticaja na gledaoca, manje je zapravo više. Lakše je upisati sebe u lik koji je prazan list papira, pod uslovom da ga vizuelni i dijaloški detalji čine živim. Sad, sa Kasavetesom sam, što bi se reklo, tikve sadio, dok o eternalističkim teorijama o kojima govori jedan od scenarista ne znam ništa te mi je taj deo rediteljkine namere potpuno izmakao. „Asimetrija“ je, od tri navedena, očekivano najzreliji rad, no, devedesetominutno dramsko delo ipak ima određena pravila. Izbegavajući ih, može vam se desiti da farbajući pod ostanete zatočeni u ćošku sobe i da film okončate montažnim sekvencama prekrivenim hipsterskom muzikom koje nekom ko je slučajno upao u bioskopsku salu u nevreme mogu zaličiti na turističke razglednice. Paradoksalno, „Asimetrija“ je u isto vreme najbolji i najdiskutabilniji film od tri u ovom izboru, onaj koji se ne može popraviti već samo ostaviti na miru da vas, povremeno, udari negde duboko. I gledati u bioskopu jer ćete u kućnim uslovima verovatno osetiti potrebu da promenite aktivnost.

Nagrade festivala

Ovogodišnji Festival autorskog filma završen je dodelom glavnih nagrada u Kombank Dvorani. Grand-Prix „Aleksandar Saša Petrović“, u iznosu od 5 000 evra, za najbolji film glavnog takmičarskog programa pripao je filmu „Moj jutarnji smeh“, srpskog reditelja Marka Đorđevića. agradu za najbolju režiju osvojio je film „Vatra će doći“ reditelja Olivera Laksea. Nagradu „Gordan Mihić“ za najbolji scenario dobio je film, „Martin Eden“ reditelja Pjetra Marčela. osebno priznanje žirija pripalo je reditelju Honas Truebi za film “ Devica Avgusta“Nagradu profesora Vlade Petrića za najsinematičniju sekvencu u čast Slavka Vorkapića osvoji je film „Vatra će doći“ O. LakseaPosebno priznanje Hrabri Balkan pripalo je rediteljki Maji Novaković za film „A sad se spušta veče“. a najhrabriji film Hrabrog Balkana proglašen je film Stefana Đorđevića, “ Poslednja slika o ocu“.