WikipediaIzložba „Lepota i Ružnoća“(„Bellezza e Bruttezza“) otvorena je nedavno u briselskom centru za kulturu i umetnost – Bozar. Do 14. juna posetioci će moći da se upoznaju sa tematikom lepog i ružnog preko devedeset izloženih dela izuzetne vrednosti.
Ovaj projekat je rezultat saradnje sa vodećim muzejima Evrope i Amerike, kao što su Ufici, Vatikanski muzeji, Louvre i Nacionalna galerija u Vašingtonu.
Uz ovu jedinstvenu izložbu, centar Bozar organizuje niz multidisciplinarnih događanja: debate, koncerte i projekcije filmova.
Šta je lepo, a šta ružno?
Ta su pitanja vekovima opterećivala umetnike i njihovu publiku.
Ideali lepote razvijaju se zavisno od vremena i mesta.
Tako je i s percepcijom ružnog, jer se ono uglavnom definiše onim što nešto ili neko nije: lepo.
Tokom renesanse ružnoća se smatrala anomalijom: povezivala se sa zlim i inferiornim.
Još Platon je govorio da je vrlina – lepota i zdravlje, dok je porok – ružnoća i slabost.
Na izložbi „Lepota i Ružnoća“ izložena su dela slikara iz renesansnog perioda iz Italije i severne Evrope kao što su: Da Vinči, Mikelanđelo, Tintoreto, Botičeli, Direr, Kranah, Kvinten i Masijs.
Ovde se vraćamo na prekretnicu u istoriji umetnosti s kraja 15. i 16. veka, odnosno prelaza iz srednjeg veka u moderno doba.
Renesansa je udahnula novi život idejama i idealima grčko-rimskog sveta, uvodeći eru naučnih otkrića.
Proporcije ljudskog tela takođe su dubinski proučavane.
Slikari i skulptori, oblikovali su lepotu kroz mitološke likove.
Tako na samom početku izložbe vidimo “Tri Gracije” u tri verzije i brojne prikaze Venere, boginje ljubavi i lepote.
U zemaljskoj egzistenciji, lepota ima nešto božansko i nedostižno, što se odražava u izmišljenim likovima oblikovanim prema striktnim matematičkim proporcijama.
Muze nisu prisutne samo u božanskom svetu.
Tokom renesanse slikari i skulptori takođe su crpili inspiraciju slikajući žive modele.
Za svoj alegorijski portret žene Sandro Botičeli uzima za model plemkinju Simonetu Vespuči, poznatu u to vreme kao jedna od najlepših žena u Firenci.
Ona je često pozirala Botičeliju, ali nakon njene prerane smrti, postala je za njega nepristupačna muza.
Njena talasasta, plava kosa, sanjivi pogled i mlečno bela koža, mogu se zapaziti na mnogim Botičelijevim portretima.
Simoneta se tako posthumno pojavljuje na najpoznatijem platnu boginje lepote: “Rođenje Venere”.
Na dvorovima severne Evrope pažnju su privlačili i drugi neobični modeli: patuljci, dvorske lude, pa čak i porodica Pedra Gonzaleza, „Maljavci“ s Tenerifa.
Ovu genetsku anomaliju – preterani rast malja po celom telu, preneo je na svoje tri kćeri i sina.
Kunsthistorisches Museum u Beču je za izložbu pozajmio portret Magdalene Gonzales, u prirodnoj veličini.
Na slici je odevena u raskošnu haljinu, a predstavljana je kao atrakcija na dvoru Vilijama V Bavarskog.
Magdalena, njen brat i sestre nisu tada smatrane kao „normalne“ osobe s neuobičajenom maljavošću.
Naprotiv, smatrali su ih za hibridna bića, bliska životinjskom svetu, čak su bile i poistovećivane s „divljim narodima“, koji žive u zemljama daleko od Evrope ili s druge strane okeana.
Umetnici su bili slobodni da manipulišu lepotom i ružnoćom.
U svom Traktatu o slikarstvu, Leonardo da Vinči naglašava moć i slobodu slikara: “ukoliko on želi da vidi lepotu koja ga podstiče da stvara, on je gospodar tog nadahnuća, ali on ima to isto pravo, ukoliko vidi čudovišta koja izazivaju strah, ili stvari koje su groteskne ili žalosne”.
Tela se u to vreme proučavaju prema idealnim proporcijama, ali se i namerno izobličavaju.
U svojoj četvrtoj knjizi o razmerama ljudskog tela, koja se može videti na izložbi, Albreht Direr je izradio anatomske crteže, istražujući sve vrste proporcija tela muškaraca, žena i dece, čime je dobio različite tipove.
Podjednako je uticajno bilo i da Vinčijevo delo „Monstruozna lica“.
Tu je pažnju posvetio prirodnim deformitetima, koje je promatrao u bolnicama i mrtvačnicama.
Takođe je voleo da karikira četiri glavna dela ljudskog lica – čelo, nos, usta i bradu.
Pitamo se da li je Da Vinči tražio krajnju ružnoću u suprotnosti sa svojim radom na “Vitruvijevom čoveku” sa idealnim anatomskim proporcijama, geometrijski konstruisanim iz kruga i kvadrata?
Da Vinči je na neki način bio začetnik onoga što će vekovima kasnije dovesti do novinskih karikatura i satiričnih crteža.
To je koncept koji u njegovo vreme još nije postojao.
Lepota i ružnoća nisu ravnomerno raspoređene, a sama lepota nije povezana s društvenom klasom.
Međutim, oni koji su imali potrebna finansijska sredstva, mogli su sebi da priušte da se „ulepšaju“ na portretima koje su naručivali.
U XVI veku, priručnici su ovako opisivali idealan ženski izgled: plava kosa, tamne oči, svetla koža, rumeni obrazi, pune usne, mali nos, tanke, lučno oblikovane obrve, visoko čelo, nežne ruke, male, čvrste grudi, široka ramena i okrugli stomak.
Taj se ideal odražao u slikarstvu kao i u vajarstvu.
Žene su često koristile toksične i opasne kozmetičke proizvode kako bi izbelele kožu.
Satirične scene povezuju ružnu pojavu sa smrtnim gresima, uključujući oholost, pohlepu, proždrljivost i požudu.
Osim nižih društvenih slojeva, u te svrhe su se prikazivali i stariji ljudi.
Ljubavni odnos u starosti tada nije bio prihvatljiv i smatrao se neprirodnim.
Na jednom od eksponata, slikar ismejava stariji zaljubljeni par preko grotesknih seksualnih simbola.
Kombinacija mladosti i starosti bila je pogodna za komediju i satiru.
Lukas Kranah naslikao je oko četrdeset “nejednakih ljubavi”.
Staru ženu s mladim muškarcem ili obratno.
Bozar je uspeo da za izložbu nabavi jedan od tih dvostrukih portreta.
Ova dela nikako nisu emancipatorska, jer mlada žena nastoji da dodje do novčanika starijeg muškarca; na drugoj slici, inicijativu preuzima stara, bezuba žena koja se smeši dok mladom muškarcu daje svoj novac.
Ovo neobično putovanje kroz lepotu i ružnoću završava se tamo gde je izložba i započela: u mitologiji.
“Pomona”, Fransa Florisa de Vrinda, prikazuje scenu inspirisanu Ovidijevim “Metamorfozama”.
Satir pokušava da privuče pažnju Pomone, koja mu ne pridaje mnogo pažnje, dajući značaj plodovima iz svog vrta i voćnjaka.
Njena ravnodušnost čini je još privlačnijom.
De Vrint stavlja akcenat na Panov tamni, animalistički izgled koji je u kontrastu sa Pomoninim bledim, golim grudima.
Na kraju, nju uspeva da osvoji Vertumnus, bog godišnjih doba, nakon raznih metamorfoza.
Dela na izložbi „Lepota i Ružnoća“ postavljaju suštinsko pitanje: kako se danas odnosimo prema kanonima lepote, potpuno svesni viševekovne vizuelne i kulturne baštine?
Da li se u suštini bilo šta promenilo?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
