Reditelj Filip Čolović za Danas: Ljudi su ovde nesvesni da uopšte imaju neka prava i zadovoljni su kad im vlast baci i kosku 1foto Nemanja Fuljin

– Naša građanska svest još nije na tom stupnju da shvatimo kako određene obaveze prema državi i društvu, rađaju i određena prava. Drugim rečima, ako sam uzoran građanin, plaćam porez i ostale dažbine, ne kršim zakon koji država propisuje, očekujem da država to vrednuje. Da poštuje pravo na život, to neprikosnoveno pravo, život moje porodice i ostalih građana. Da nas zaštiti, jer mi imamo taj ugovor sa državom, u suprotnom, govorimo o “mafijaškoj” državi, gde vladaju mafijaška pravila. Da poštuje i sva ostala moja prava, jer država ima obavezu, pre svega, da nam omogući dostojanstven život. Ukoliko to ne učini, moralo bi da bude posledica. Međutim, ljudi su ovde nesvesni da uopšte imaju neka prava i zadovoljni su kada im vlast baci i kosku – kaže za Danas reditelj i pisac Flip Čolović.

Jedan od naših najznačajnijih i najangažovanijih dokumentarista, nagrađivan na domaćim i svetskim festivalima (kao i za brojne režije TV flmova, drama i serija), za svoj prvi igrani bioskopski film „Ala je lep ovaj svet“ osvojio je nagradu publike „Gorki list“ na upravo završenom 46. Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.

Ovu optimističnu filmsku priču Čolović je snimio po scenariju koji kao saradnik potpisuje zajedno s glumcem Andrejom Šepetkovskim, a u razgovoru za naš list govori zašto je u ovom našem balkanskom vilajetu ljubav izgubila oreol koji ima, da li svet u ovo neoliberalno vreme profita, pandemija, ratova i političkih igara može da bude lep, koliko naš sistem podstiče nasilje i mržnju, zbog čega je na zapadu ljudski život neprocenjiv, a kod nas je bezvredan…

*Kako doživljavate nagradu za najbolje ostvarenje koju su vam svojim glasovima dodelili gledaoci, i to za prvi repertoarski igrani film u karijeri, i da li možda pripadate onim stvaraocima koji smatraju da su priznanja publike najspontanija i najiskrenija?

– U principu, protivnik sam rangiranja i takmičenja u umetnosti. Osim što su svake nagrade na neki način diskutabilne i krajnje oborive, tu je i pitanje razloga pravljenja nekog dela. Sigurno niko ne snima film sa svešću da ga šalje na festivale i dobija nagrade, već da napravi nešto čime će pre svega on lično biti zadovoljan i, možda, čak i ostaviti neki dublji trag. Ipak, za filmove koji se snimaju za publiku, poput naše čudne romantične komedije, veoma je važan taj odjek gledalaca. Uzmimo u obzir i da festivalska publika nije baš prosečna bioskopska publika, ali su za nas definitivno njihovi glasovi najznačajniji. Ponavljam, ovaj film je i pravljen za bioskopske gledaoce.

*Vaša romantična ljubavna komedija „Ala je lep ovaj svet“ već se s nestrpljenjem očekuje u našim bioskopima. Koliko smo u ovo neoliberalno vreme prestiža, pandemije, ratova, političkih utakmica, siromaštva i ostalih velikih stvari možda odustali od „malih“ intimnih pitanja, i od naših „malih“ života?

– S jedne strane, ovo jeste „mala“ ljubavna priča, ali posve neobična i osobena. Ideja nam je bila da napravimo nešto drugačije, pa je film bajkovit i nadrealan. Poigravao sam se opštim mestima, sa našim predstavama o zatvoru, policiji, intelektualcima, prikazali smo površnost današnjih ljudi i njihovih vrednosti… Prikazujemo mnoge mane današnjeg sveta. Tako da je ovo mnogo više od puke romantične komedije. Ipak, trudili smo se da budemo atraktivni i za mlađu publiku, pošto danas najviše tinejdžeri idu u bioskop. To smo uradili bez podilaženja: sa inteligentnim dijalogom, neobičnom ljubavnom pričom, dobrom muzikom, odmerenom glumom… Zaista nisam želeo da se dodvoravamo i da budemo jedan od filmova koji propagira vrednosti u koje lično ne verujem.

*Koliko je adut vašeg filma upravo u tome što nas na duhovit način vraća nama samima, ličnom preispitivanju šta su prave i najveće životne vrednosti?

– Na neki način, ovo je i porodični film. Sam kraj filma, poetičan, lirski, ostaviće gledaoce u dobrom raspoloženju. Upravo taj završetak prikazuje kako je porodica upravo ono što je najvažnije, ono čemu težimo, a ljubav je taj dodatak koji nas čini ljudima. Želeli smo da u tome budemo jasni, pa i pored toga što film ima neobičnu strukturu, niko od gledalaca neće omašiti poentu filma.

*Ovu, pomalo nadrealnu i poetičnu ljubavnu priču „predvodi“ anđeo Ljubiša… Da li ovaj naš svet zaista može da bude lep, kako nam optimistično sugeriše naslov vašeg filma, i zašto stalno očekujemo da naše živote učini boljim neko drugi, a ne mi sami?

– Ljudi se obično dele na one koji misle da je život najveća moguća vrednost, i na one koji misle da je ovozemaljski život zapravo mučenje – pakao. Verujem da je svet lep, naravno, ne uvek, a čak i kod Jove Zmaja postoji to oduševljenje običnim, malim stvarima: „Ala je lep ovaj svet/onde potok/ovde cvet/tamo njiva/ovde sad/evo sunca/eno hlad!“ Kako većina ljudi ima porodicu, makar nekoga koga volimo i ko voli nas, verovatno i ne shvatamo uvek koliko smo srećni! Kada bismo uspeli ponovo da uživamo u životu, da mu se potpuno vratimo, ne tražeći neku grandioznost i bogatstvo, pre svega materijalno. Siguran sam da se sreća i nalazi u tim „malim“ stvarima… „Slavuj pesmom/ljulja lug/ja ga slušam/i moj drug.“ Naše živote samo mi možemo učiniti boljim: angažovanjem, empatijom, brigom za druge, čuvanjem planete… LJudi mogu da učine svet boljim mestom za život, samo kada bi se malo više potrudili.

*U kom smislu je i ljubav u ovom našem balkanskom vilajetu izgubila oreol koji je imala?

– Mislim da su ratovi učinili da ovaj prostor ne zaživi u potpunosti i živi kako bi mogao. U školi su nas uvek učili da se nalazimo na nezgodnom mestu, na raskršću puteva, da se zbog toga vode ratovi, ali nisu pričali o toj našoj sklonosti ka sukobu. Balkan je toliko ratovao tokom 20.veka, da se ovdašnje stanovništvo teško može nazvati miroljubivim. Na žalost, na sličan način se vaspitavaju i mlađe generacije. A gde ima takvih sukoba, nema ljubavi! Kako bi rekli hipici: „Vodite ljubav, a ne rat!“

*Naša svakidašnjica nekako ruši mit o tome da ljubav može da preobrazi čoveka u plemenitije biće – događaji nam neprestano pokazuju da nismo baš dobri ljudi, da smo često puni zla, mržnje i negativnih osećanja prema drugima, čak i bez nekih realnih razloga. Otkuda potiče to zlo, da li su ljudi danas u sopstvenom okruženju ostali bez ljubavi, pa imaju „alibi“ zašto im je lakše da budu neprijatni nego da pokažu makar i zrno dobre volje?

– Moj očuh je, kada sam bio dečak, u svrhu vaspitanja, često umeo da kaže: „Budi kulturan i ljubazan, to je mnogo teže nego biti drzak i bezobrazan“. I to je velika istina. Mnogo je teže biti uljudan i vaspitan, jer to zahteva određeni trud i rad, nego biti loš – prepustiti se rđavom trenutku, biti netolerantan, sebičan, bez razumevanja za drugoga. Mnogo je lakše srušiti, nego sagraditi. Problem je što današnje vreme, kapitalizam koji je u najgorem obliku došao kod nas, uči decu da budu okrenuta isključivo sebi. I roditelji upadaju u tu zamku, pa ih tako uče i savetuju – kako da brinu isključivo o sebi. To rađa jednu vrstu sebičnosti koja se kasnije provlači kroz čitav život. A ljubav podrazumeva davanje, ne samo uzimanje. Kada tome dodamo netolerantnost prema drugačijem, ksenofobiju, lažni patriotizam, nacionalizam i lažno poštenje, dobijamo jedan neverovatan koktel miks koji živimo.

*Krvavi ratovi iz 90-tih godina u jednoj zemlji „pomešanih“ porodica, u kojoj je više bilo međuetničkih brakova nego jednonacionalnih, mogu se objasniti ne samo interesom tadašnjih političkih lidera već možda, i pre svega, odsustvom bazične ljudske solidarnosti među „običnim“ ljudima. A da ljudski gestovi nisu nužno vezani za nacion i politički kontekst, pokazuje i vaša lična tragedija o kojoj ste svedočili u vašem izuzetnom i nagrađivanom dokumentarnom filmu „Potreba za mržnjom“. Šta se promenilo od vremena nastajanja tog dokumentarca i knjige koju ste napisali?

– Nažalost, nije se mnogo promenilo. Možda je bilo i naivno očekivati da se te užasne stvari iz korena promene tako brzo, ali ono što plaši je da ne postoji dobra volja da do promena uopšte dođe. Svedoci smo da se mržnja ponovo uvlači među ljude, ona se užasnom brzinom širi, a to je najopasnije. Opet nema organizovanih grupa otpora, nema intelektualaca koji bi podigli glas, koji bi možda zaustavili narastajuće ludilo. U mom filmu koji ste pomenuli, Adnan iz Sarajeva, koji je učestvovao u krvavim ratovima u Bosni, a sada radi kao mirovni aktivista, kaže: „Ljudi su pristali… Nismo se mi baš opirali tim puškama“. Ta spoznaja je zastrašujuća. Zaista, ljudi su veoma lako pristajali na sukobe, mržnju i ludilo… A kada ludilo uzme maha i zagospodari, niko ne zna kako se sve to može završiti.

*Radeći na ovom filmu istraživali ste kako se stvara i širi mržnja, i kako smo kao društvo tako olako pristali na nasilje koje nas okružuje. Da li ste možda došli do odgovora zašto je na zapadu ljudski život neprocenjiv, a kod nas je bezvredan?

– Odgovor se krije u ratovima koji su vođeni i građanskoj svesti koja nama nedostaje. Što se ratova tiče, stvar je jasna: poput Rusa kojima je u Drugom svetskom ratu više značio život konja nego vojnika, tako je i nama kroz ratove život postao obezvređen. Ginulo se na početku veka toliko, sredinom veka opet, čak i u međusobnim sukobima, a zatim u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… Onda bombardovanje. Ljudi su ginuli svuda oko nas u kontinuitetu. To vam u nekom trenutku postane normalno iako je bolesno, jer je deo vaše svakodnevice. Što se građanske svesti tiče, mi još nismo na tom stupnju da shvatimo kako određene obaveze prema državi i društvu, rađaju i određena prava. Drugim rečima, ako sam uzoran građanin, plaćam porez i ostale dažbine, ne kršim zakon koji država propisuje, očekujem da država to vrednuje. Da poštuje pravo na život, to neprikosnoveno pravo, život moje porodice i ostalih građana. Da nas zaštiti, jer mi imamo taj ugovor sa državom, u suprotnom, govorimo o “mafijaškoj” državi, gde vladaju mafijaška pravila. Da poštuje i sva ostala moja prava, jer država ima obavezu, pre svega, da nam omogući dostojanstven život. Ukoliko to ne učini, moralo bi da bude posledica. Međutim, ljudi su ovde nesvesni da uopšte imaju neka prava i zadovoljni su kada im vlast baci i kosku.

*Nagrađivani ste za brojne dokumentarce na domaćim i svetskim festivalima, i poznati ste kao autor čija ostvarenja imaju angažman. Šta je u tom smislu vaša ambicija vezana za igrani film „Ala je lep ovaj svet“, i na koji način biste voleli da ta priča utiče na publiku?

– Ovo je, zapravo, isključivo pitanje žanra. „Ala je lep ovaj svet“ je bajkovita romantična komedija. U tome je čar igranog filma, imam mogućnost da romantizujem stvarnost. Dok u dokumentarcima ne smem da menjam realnu sliku (samo ime žanra to implicira), u igranom filmu imam taj luksuz. Mogu da menjam scene po svom nahođenju, da se igram i stvaram novu stvarnost sa svojim glumcima, bez ikakve bojazni. Da snimam film koji će biti duhovit i koji će ljudi voleti da gledaju, bez osećaja težine i bezizlaza. Za razliku od većine mojih dokumentaraca, igrani film „Ala je lep ovaj svet“ ima srećan kraj.

Ljudi su izgubili poverenje u sistem i državu

*Vaš brat je zverski pretučen i ubijen 2013. godine, u centru Beograda, naočigled ljudi – niko nije prišao da mu pomogne. Koliko naše društvo pothranjuje odsustvo ljudske solidarnosti tako što smo neprestano okruženi nasiljem koje najčešće nekažnjeno prolazi, počev od verbalnog, medijskog, u javnoj sferi, do onog bukvalnog, mentalnog i fizičkog?

– U filmu „Potreba za mržnjom“ čitav segment sam posvetio tom problemu. Mom bratu niko nije pomogao dok ga je tukla rulja, više od desetorice. Ta činjenica me je porazila do kraja. Pokušao sam da nađem opravdanja, poput ovog koje se samo nameće: ljudi su zaplašeni. To je tačno, mada sam, baveći se jednim drugim slučajem, uvideo da neposredne opasnosti u slučaju tog mladića nije bilo, a da opet nesrećniku niko nije pomogao… Zatim, ljudi ne žele da se upliću: u naš policijski, pravosudni ili bilo koji drugi sistem. To je tačno, i tu je upravo uzrok svih problema. Sistem ne funkcioniše! Ljudi ne veruju sistemu! Ovo je problem koji traje već dosta dugo, poverenje je apsolutno izgubljeno, i ljudi čak počinju da uče svoju decu ponašanju koje je za mene nezamislivo: kada neko bije nekoga, skloni se. Kada je neko drugi u nevolji, a ti si siguran, beži! Nemoj da se zameraš, prikloni se većini, nemoj da kažeš svoje mišljenje, nemoj da se ističeš… To su sve saveti koje dobijaju naše mlade generacije, a šalju ih roditelji koji su

Beogradska premijera 22. septembra

Priča o ljubavi koja preobražava i o mogućnosti promene svakog čoveka na bolje ili na gore, u zavisnosti od toga čime se napaja, stiže u naše bioskope posle beogradske premijere 22. septembra. Glavne junake igraju Andrija Kuzmanović, Anđelka Prpić, Nikola pejaković, Andrej Šepetkovski, Anica Dobra, Tihomir Stanić, Branko Vidaković, Branka Pujić, Slobodan Ćustić, Andrija Mlošević, Miljana Gavrilović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.