Reditelj Ivica Buljan: Krleža je pisac s kojim sam sazreo u pozorištu 1foto Radmila Radosavljević Danas

Kad smo analizirali Krležinu dramu U agoniji, tokom čitajućih proba, iznova smo mogli da se uverimo koliko puta su se naše sredine našle na tom, takozvanom, novom istorijskom i političkom početku – kad je jedna društvena klasa obespravljena, uništena, prognana, a dolazi novo doba u kojem se ljudi moraju snalaziti na sve moguće načine da bi preživeli.

Ovde je reč o 1922. godini, vremenu raspada Austrougarske i stvaranju Kraljevine Jugoslavije, to je istorijski kontekst, ali utisak je kao da je Krleža svoje delo danas pisao. Mi smo stalno na nekom početku, stalno se uspostavljaju neki novi sistemi vrednosti, stalno su neki ljudi obespravljeni i moraju da se bore za egzistenciju, pogotovo sada, u neoliberalizmu, u kojem se većina ne snalazi – kaže za Danas Ivica Buljan, jedan od najangažovanijih hrvatskih reditelja u regionu, koga publika u Srbiji dobro poznaje po gostujućim ostvarenjima, kao i po režijama na ovdašnjim scenama – Grobnica za Borisa Davidovića, Tiho teče Misispi…

Nove ovacije Buljan je dobio preksinoć u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je na sceni „Ljuba Tadić“ izvedena predstava „U agoniji“, koju je režirao u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu.

Kultno delo Miroslava Krleže izvedeno je pred prepunim gledalištem, uz oduševljenje i aplauze publike za Ninu Violić, Krešimira Mikića, Livia Badurinu, Ivu Mihalić, Marina Klišmanića i Ivana Colarića (muzičar), koji su oživeli tragične junake drame jednog od najvećih pisaca našeg podneblja.

To je bilo i uzvratno gostovanje HNK posle 2018, a kako je Buljan istakao na početku razgovora, jako ga raduje reakcija naše publike.

– Kao i uvek, puno je uzbuđenja u Beogradu, a ova predstava je kod nas premijerno izvedena prošle godine kao deo jednog sedmosatnog diptiha. Prvi je bio „Aretej“, drugi „U agoniji“, ali smo zbog kovida i cele situacije morali da ga razdvojimo na dve predstave, tako da je „U agoniji“ nekako krenula svojim sopstvenim životom, iako je bila deo šireg ciklusa.

* Jedan ste od reditelja koji se najviše bavio Krležom i njegovim delima. Zbog čega ste se ponovo vratili njegovom glembajevskom ciklusu?

– Ja sam u Hrvatsko narodno kazalište došao sa režijom njegovog „Vučjaka“, sada odlazim sa „Agonijom“, to mi je poslednja predstava u ovoj kući. Od jeseni napuštam mesto direktora Drame HNK, i nekako sam osećao da je „Agonija“ moj dug Krleži, gradu Zagrebu, teatru. On je pisac s kojim sazreo u pozorištu, od prvih „Glembajevih“ koje sam radio, preko „Kristifora Kolumba“, „Kraljeva“, i na kraju, taj glembajevski ciklus zaokružio sam njegovom dramom za koju verujem da je najbolja. Za mene je Krleža ispitivanje i pronalaženje, pisac koji me je formirao i u ranoj mladosti i danas, koga neprestano čitam, i u čijem sam jeziku naučio svoj pristup pozorištu.

* Zanimljivo je da ste se odlučili za verziju teksta „Agonije“, koju je Krleža napisao 1928, ali ste režijom dodali i jednu atmosferu filmskog psiho „trilera“. Zbog čega je to za vas bilo važno?

– Krleža je u tom smislu postmodernista, puno je svojih tekstova menjao kroz vreme, a „Agonija“ je najpoznatija od njih. Meni se, međutim, činilo da je ova drama toliko perfektna i da taj dodatak, treći čin sa policijskim istražiteljem i sa ponovnim dodavanjem svih detalja, koje mi saznamo u prva dva čina, koji je Krleža dopisao 1962, iz moje vrlo lične perspektive nije bio potreban. Mi smo na probama vrlo često prizivali Hičkoka i Frica Langa, i ovu predstavu, rekao bih, vrlo voli i tradiconalna publika, ona koja je na nekim mojim predstavama možda uzbuđena, za nju, preteranim erotiziranjima ili naglašavanjima nekih tema. Mene, zapravo, uvek zanima psihoanalitička potka, koja je u ovoj Krležinoj drami zaista vidljiva. Imamo i frojdovsku situaciju u kojoj žena doslovno želi smrt muža, međutim, kad se ona dogodi, a to nas uči život, pogotovu psihoanaliza, ono što dolazi posle toga nije razrešenje sitaucije, nego dolazi nova komplikacija. Otuda Hičkok i Fric Lang kao neki autori koji nam stoje iza, ali na koje stalno mislimo. I naravno, ova „Agonija“ bazirana je na glumici, pre svega. Ulogu baronice Laure Lenbah igrale su najveće glumice jugoslovenskog pozorišta, od Vike Podgorske, koja je bila najveća tragetkinja svog vremena, u toj kombinaciji Bela Krleža je igrala Madlen Petrovnu, preko svih diva, do, eto, Nine Violić, koja je igra u ovoj predstavi. S obzirom da je ona u mom pozorištu, mislio sam da u ovm trenutku moram napraviti ovu predstavu baš za nju.

* Koliko je vaš fokus u ovoj predstavi, pored aktuelnosti koju Krleža ima, i na poziciji žene tog vremena?

– Kad smo na analizirali Krležinu dramu „U agoniji“, tokom čitajućih proba, iznova smo mogli da se uverimo koliko puta su se naše sredine našle na tom, takozvanom, novom istorijskom i političkom početku – kad je jedna društvena klasa obespravljena, uništena, prognana, a dolazi novo doba u kojem se ljudi moraju snalaziti na sve moguće načine da bi preživeli. Ovde je reč o 1922. godini, vremenu raspada Austrougarske i stvaranju Kraljevine Jugoslavije, to je istorijski kontekst, ali utisak je kao da je Krleža svoje delo danas pisao. Mi smo stalno na nekom početku, stalno se uspostavljaju neki novi sistemi vrednosti, stalno su neki ljudi obespravljeni i moraju da se bore za egzistenciju, pogotovu sada, u neoliberalizmu, u kojem se većina ne snalazi.

Ali, za mene je bio zanimljiv i položaj žene. Kad čitamo tekst, a u ovoj predstavi je to naglašeno, njena pozicija nije onakva kakvu ponekad nalazimo kod nekih tumača Krleže, koji su govorili da su žene u njegovim dramama periferni likovi. Ovde vidimo da je Laura Lenbah ne samo aktivna protagonistkinja, nego je u ekonomskom i intelektualnom smislu emancipovana. Dakle, superiorna je u odnosu na obojicu partnera, barona Lenbaha Glembaja i njenog ljubavnika, dr Ivana pl. Križoveca. U estetskom smislu, ona je ovde jedina osoba sa vrlo istančanim ukusom, a kao i većina nas, ima psihološki problem koji se teško može razrešiti. I zapravo, ova predstava je na određen način i terapija Laure Lenbah, ali ona je sama vlastiti terapeut. Ali, kad uviđamo mogućnost njenog izlaska iz tog zatvorenog kruga, Laura Lenbah počini samoubistvo, i to je taj tako uzbudljivi, krležijanski kraj njene drame.

Nova režija u BDP – „Idiot“ Dostojevskog

Radim ovog leta u Ljubljani „Ko se boji Vrdžinije Vulf“ Edvarda Olbija sa prvacima slovenačkog teatra, a posle toga dolazim u Beogradsko dramsko pozorište. Jako se radujem povratku u Beograd i ovu kuću, gde sam prošle godine režirao predstavu „Tiho teče Misisipi“ po romanu Vladimira Tabaševića. Sada ću raditi Idiota Dostojevskog, a početak probe planiramo za septembar.

Omaž zenitistima i avangardi

* Vrlo je zanimljivo da scenografijom na neki način dajete omaž zenitistima, da li time apostrofirate da je i Krležina drama nastajala u vreme avangarde?

– To je na neki način most sa mojom ljubljanskom predstavom „Gospoda Glembajevi“, za koju je scenografiju radio Dalibor Martinić, jedan od pionira video arta i konceptualne umetnosti u Jugoslaviji, a i šire. A ova scenografija nije samo za „Agoniju“, nego je to bio jedan ceo set scenografija za duplu predstavu koju smo pominjali. Naša ideja jeste bila pokazati da je doba kad Krleža piše ovu psihološku dramu, ja bih rekao psihoanalitičnu, i doba avangardi, i turbituda Marka Ristića koja je smeštena između dvaju činova, zapravo je ključna avangardna poema u nadrealizmu. To govori i o prijatelskom odnosu Krleža – Ristić, a meni se činilo da pesma otkriva publici, pogotovu današnjoj novoj generaciji koja ne čita ni Krležu ni Marka Ristića, njihovu vezu, kao i to da rani Krleža izlazi iz avangarde. Zato je „U Agoniji“, rekao bih, jedan dvostruku omaž.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.