Rok Predin i Kolja Saksida: Put do uspeha slovenačke animacije

Svako od ovih ostvarenja na svoj način pleni atraktivnim vizuelnim rešenjima i pričom, ujedno ukazujući na vitalnost slovenačke kinematografije u segmentu ostvarenja za decu.

Imajući u vidu da se radi o filmovima koje po prirodi stvari gledaju i deca i roditelji, ili bake i deke, to su ujedno i ostvarenja sa potencijalom da stignu do zaista širokog sloja publike i čine važan segment ne samo festivalskog, već i bioskopskog života jedne zemlje.

Maca papučarka

Rok Predin je deset godina živeo u Velikoj Britaniji gde je imao i svoju produkcijsku kuću, koja i dalje radi. Sa porodicom se vratio u svoj rodni grad Maribor gde sada živi i stvara. Upravo zbog činjenice da je roditelj male dece, poželeo je da uradi film „Macu papučarku“, nastalu po motivima popularne istoimene priče Ele Peroci koja već 65 godina oduševljava mlade čitaoce.

„U Sloveniji svi znaju tu bajku, tako da sam počeo da je čitam svojim ćerkama. Jedne večeri, dok sam je čitao, shvatio sam da bi to mogao biti lep animirani film. Obratili smo se naslednicima autorke i dobili dozvolu da koristimo originalne ilustracije iz knjige, koje je uradila poznata slovenačka ilustratorka Ančka Gošnik Godec“, objašnjava Predin.

„Njene ilustracije su vrlo prepoznatljive — svako dete zna kako mačka treba da izgleda. Znao sam da film, ako ga budemo radili, mora da prati vizuelni jezik tih ilustracija“.

Film je rađen u 3D tehnici, pa je jedan od glavnih izazova bio kako dvodimenzionalni crtež preneti u trodimenzionalni prostor. „Sve je rađeno na računaru. Uvek razmišljam kako bih nešto uradio u stop-motion tehnici, sa lutkama, pa taj pristup prenosim u 3D. To je brže i jeftinije. Rad na računaru mi odgovara. Nešto se izgubi, ali mnogo toga se dobije“, kaže Predin.

Autor ovog filma, ipak, sa najvećim oduševljenjem govori o samoj priči. „Kada smo počeli produkciju, shvatio sam da je priča veoma neobična. Ne prati klasičnu narativnu logiku — nema glavnog junaka, nema dramskog luka, ništa se suštinski ne menja. Priča ide od tačke A do tačke B. Zaključio sam da ne treba nametati strukturu, već da treba sačuvati njen impresionistički i fluidan karakter“.

Zaplet je minimalan. Radi se o grupi dece koja ostaju bez papuča jer ih je mačka odnela pošto nisu vodili računa o svojim stvarima. Oni kreću u potragu, pronalaze mačku koja im vraća papuče, čak ih i popravlja i pravi nove.

„Odrastali smo uz istočnoevropsku i zapadnu animaciju. Gledali smo Toma i Džerija, ali i Baltazara, kao i animacije iz bivše Jugoslavije, Sovjetskog Saveza ili Češke — Bolek i Lolek, Krtica, Gustav. Od zapadnih crtanih filmova razlikuje ih nepredvidivost. U Boleku i Loleku nikada ne znate šta će se dogoditi. Radnja ide u neobičnim pravcima i nije važno odredište, već putovanje. I u Baltazaru se pojavljuju apsurdne situacije — vetar prestaje da duva jer puževi prelaze šine, pa angažuju opersku pevačicu da ih ukloni. Takve priče je teško prodati zapadnom tržištu, gde postoji jasna struktura i obrazac“, konstatuje Predin.

Film je veoma popularan kako kod dece, tako i kod odraslih koji poznaju originalnu priču, a Rok sa ponosom kaže kako je ovo najgledaniji kratki animirani film u Sloveniji.

A o tome šta je tajna uspeha priče, Predin objašnjava: „To je snaga autorke Ele Peroci. Ne znam tačno zašto funkcioniše, ali priča ima nešto posebno. Ne moralizuje, nema jasnu pouku. To je kao brza, precizna skica — ne mora biti savršena, već treba da uhvati suštinu. Mislim da zato funkcioniše i danas, iako deca odrastaju u digitalnom svetu. Takva umetnost ima trajnu vrednost“.

Priče iz čarobnog vrta

Animirani film „Priče iz čarobnog vrta“ specifičan je po tome što je nastao u koprodukciji četiri zemlje – Češke, Slovačke, Slovenije i Francuske, gde su sve zemlje ravnopravno učestvovale u produkciji. Svaka produkcijska kuća dovela je svog scenaristu, reditelja, direktora fotografije i saradnike, što je već samo po sebi bilo izazov. Čitava produkcija trajala je punih osam godina.

„Često smo vodili razgovore – na svakih par nedelja, zavisno od faze produkcije. Pored skupljanja novca koji je uvek najveći izazov, postojalo je i pitanje kako spojiti manje priče u generalnu priču koju je pisala scenaristkinja u Francuskoj. Najviše smo pričali o scenariju, tako da smo znali šta ko radi. Da bi na kraju sve bilo ujednačeno, imali smo jednog montažera i dizajnera zvuka“, opisuje proces rada Kolja Saksida, slovenački producent.

„Sve to je bio nekakav ping-pong. Razvoj je trajao oko tri i po godine. Scenografiju smo gradili sedam meseci – sa osam scenografa. Snimanje je trajalo šest meseci, sa dva animatora i četiri seta. Jedan animator snima otprilike pet sekundi dnevno, tako da na jedan dan snimanja napravimo oko deset sekundi“.

Sama priča bi se mogla smatrati tužnom i ozbiljnom – radi se o suočavanju sa gubitkom bliske osobe. Pa ipak, ovo je priča namenjena deci, te je važno bilo i pitanje na koji način će ona biti ispričana tako da je najmlađa publika razume kako treba.

„Dosta smo pričali o tome, za koji uzrast je film. Pričali smo sa psiholozima. Sama priča nije teška, ali tema jeste. Rođenje i smrt su deo života, dve stvari koje niko ne može da izbegne. Za klince je važno da se o tome govori“, ističe Saksida.

U Sloveniji film ima veoma uspešnu bioskopsku distribuciju sa oko 21.000 gledalaca. Ali kako ovaj producent ističe, nije uvek lako prodati film distributerima. „Oduševljeni su na festivalima, ali kada treba da se ide dalje sa filmom, uplaše se. Znaju da će im lakše ići ako uzmu komediju. U Sloveniji je Animateka, koja je distribuirala film, radila puno na tome — pokazivali smo film pedagozima, napravili pedagoške materijale. To je više posla za distributersku kuću“.

Kolja Saksida je i autor animiranih filmova, a u Sloveniji je bio zapažen njegov serijal „Koyaa“, na kome je 20 godina radio kao autor, reditelj i producent. „To je prvi stop-motion serijal u Sloveniji i dobro je prošao. I dalje se pušta na televiziji, deca ga znaju, priče su prilagođene uzrastu četiri do pet godina. Ipak, prestao sam da radim i kao autor i producent, jer ne mogu više da budem u studiju po 14 ili 15 sati dnevno, kao ranije“.

Tajna uspeha slovenačke animacije

Rok Predin ističe da je danas animacija puno dostupnija i jeftinija nego ranije: „Većinu posla mogu da uradim sam, što ranije nije bilo moguće zbog tehnologije. Produkcija je brža — ono što je nekad trajalo četiri godine, sada može da se uradi za godinu dana. Zbog toga se proizvodi više filmova nego ranije. Animacija je u usponu svuda“.

Kolja Saksida je u svet animacije ušao još krajem devedesetih godina prošlog veka. „Tada nas je bilo tek nekoliko autora, radili smo i učili sami za sebe. Onda je Špela Čadež studirala u Nemačkoj, pa se vratila 2010. i napravila nekoliko filmova koji su nagrađeni na najvažnijim festivalima. Tu je bio i Dušan Kastelic, uz mene i još nekoliko mlađih autora, pa Igor Prasel sa festivalom Animateka koji je osnovan 2004. godine. Mislim da su rezultati u poslednjih dvadeset godina posledica tog perioda“, kaže on.

„Imamo i jako udruženje animatora D’SAF – Društvo slovenačkog animiranog filma, a krenule su i škole. Ja predajem u Novoj Gorici gde imamo modul animacije. Kada sam ja počinjao toga nije bilo“, zaključuje Saksida.