Roman Nadije Teranove  “Zbogom aveti” u 70. Laguninom književnom klubu

Jubilarni 70. Klub biće posvećen romanu „Zbogom, aveti“ jedne od najperspektivnijih savremenih italijanskih spisateljica Nadije Teranove.

O ovom porodičnom ženskom romanu, koji istražuje granice ličnog gubitka i bola, ali i nepredvidljivosti života, govoriće Bojana Radenković Šošić, docent Katedre za italijanistiku Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

“Zbog aveti” je drugi roman za odrasle Nadije Teranove, koja iza sebe ima nagrađivan prvenac “Naopake godine”, koji je list Republika uvrstio među deset najboljih italijanskih romana u drugoj deceniji 21. veka, kao i zbirke priča i više knjiga za decu.

Njen drugi roman, objavljen 2018, dobio je tri književne nagrade i 2019. bio u najužem izboru za nagradu Strega. Preveden je u 25 zemalja.

Glavna junakinja i narator je Ida Lakvidara, uspešni pisac radio priča, kojoj je Nadija Teranova “pozajmila” mesto rođenja – Mesinu i novog  života – Rim.

Imala je 13 godina kad je njen otac Sebastijano Lakvidara, gimnazijski profesor grčkog i latinskog jezika, sklon depresiji, u trenuku krize napustio kući i nestao.

Njegov odlazak i nepotvrđena nagađanja o samoubistvu obeležiće ceo njen život i odnos prema drugim ljudima, uključjući i majku i supruga Pjetra.

Izlaz iz osećanja napuštenosti i praznine pojaviće se posle 23 godine, tek kad se iz Rima, gde je “počela da piše i u svoje priče ubacuje bol kome je tamo i mesto”, neplanirano vrati u rodni grad da bi majci pomogla u pripremi kuće za prodaju.

Ona ne želi da da zadrži ništa osim crvene kutije, za koju njena majka ne zna da postoji, ali novi ljudi, prijateljica iz detinjstva i događaji otkrivaju joj da postoje i druge i drugačije tragedije osim  traume jedinice koja je ostala “zarobljena” u trentku očevog nestanka.

Spremnost da se otvori prema patnjama drugih pomoćiće joj da je oslobodi potisnutog neproživljenog bola, da baci u more crvenu kutiju sa uspomenama na oca i zadrži sa majkom porodičnu kuću.

Iako i sama knjigu “Zbogom aveti” definiše kao kao svoj najintimniji roman sećanja i opsesije Nadija Teranova u intervjuima priznaje da “pisanje ne oslaobađa od bola”.

“Pisanje je odlazak u rat. Prizivaš duhove, a oni zovu pojačanje. Shvataju da pišeš o njima i kreću da se okupljaju. To je rat koji se ne zaustavlja čak ni kad je knjiga gotova – uopšte nema terapijsko dejstvo. Ali, postoji svetlo na kraju tunela, olakšanje kad drugi to pročitaju. Zbog toga pišem, zbog drugih. Jer kad mi čitalac kaže: „I ja isto“, posebno za ovako intimnu knjigu, dolazi do olakšanja. Pisanje po sebi stvara veoma jak sukob, ali onda dolazi čitalac”, kaže Nadija Teranova.

Filozof, pisac, kustos, nastavnik…

Nadija Teranova (1978) završila je studije filozofije u rodnoj Mesini i doktorirala u Kataniji. U Rim se preselila 2003, gde je posle 12 godina, tokom kojih je pisala knjige za decu, objavila i svoj roman prvenac. Poslednje dve godine iz štampe su izašle još dve njene knjige za decu, knjiga kratkih priča, esej  “Ideja o detinjstvu”, uredila je prevod knjige Abrahama Linkolna “Pismo učitelju mog sina”. Bila je koautor radio emisije  “Paskal” na Radio Due, nastavnik  Škole knjige Rima. Od prošlog meseca je “taze” kustos  književnog časopisa Linkiesta, a u decembru se očekuje i njena nova knjiga “Nikad nisam bila odsutna – Život u izgnanstvu Marije Zambrano”.