Rukotvorac Zoran Ostojić: Brnabić mi još nije odgovorila na pismo iz 2018. 1Foto: Autor portreta Zorana Ostojića je Aleksa Avramović

Njegova priča skreće pažnju na ljude koji su ostali ispod radara države kada je reč o finansijskoj pomoći zbog krize izazvane pandemijom i od čijeg neposrednog radnog angažovanja zavisi kulturna i umetnička produkcija.

U ovu kategoriju spadaju modeli, statisti, tehničari, koji nemaju nikakvih zagarantovanih radnih prava ne samo za vreme pandemije, nego, uslovno rečeno, i u normalnim okolnostima.

– Položaj modela u beogradskim državnim umetničkim institucijama je izrazito težak. Kada sam pozirao na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) pre skoro 20 godina uslovi rada su bili ispod pristojih ali je honorar bio viši nego danas – kaže Zoran Ostojić, a zatim se brzo „ispravlja“.

– Zapravo, honorar je bio isti pre dve godine kao i pre 20 ali su troškovi življenja u međuvremenu porasli, pa je suma iz 2018. godine iznosila oko 64 odsto zakonski propisanog minimalca, izračunajte i zinite od čuda kako modeli žive od toga radeći za najveću Likovnu akademiju u državi – kaže Ostojić.

On dodaje da modeli uglavnom vole svoj posao ali da su im primanja niska, a budućnost ugrožena.

– Modelima je budućnost neizvesna jer im poslodavac ne uplaćuje ni dana staža, a samim tim ni penziono osiguranje. Neka političari i dalje objavljuju napredak i najavljuju svetlu budućnost, ali ja već vidim jedan broj modela kao beskućnike u njihovim starim danima – ističe Ostojić.

On podseća da se „na modele ne odnosi zakon o minimalnoj ceni jednog sata rada jer oni potpisuju ugovor o autorskom radu.“

– Evo koliko je to apsurdno i štetno po modele ali i umetničku scenu. Zvanični naziv za modela po rečniku Autorskog biroa je „učesnik u stvaranju umetničkog dela“. Jednim delom to je sasvim tačno, a sa druge strane služi na sramotu i Birou i državnim likovnim ustanovama i samim modelima. To su ljudi koji rade i ne bi trebalo da se osećaju bedno jer to je niže nego biti siromašan. Zar da ti ljudi, za vreme zimskog ili letnjeg raspusta, pretražuju kontejnere ili stoje u Knez Mihailovoj sa ispruženom rukom, zašto da ih stalno progoni nemir što će u starosti ostati bez penzije – pita se Ostojić.

On priča da ljudi koje privuče posao modela i koji dođu na Fakultet likovnih umetnosti (FLU) da rade, uglavnom, nakon dva ili tri dana pobegnu.

– Nekim ljudima je draže njihovo dostojanstvo siromaha nego ponižavajuća plata – ističe Ostojić.

On dodaje kako mu je posebno bilo teško kada je u prevozu slučajno čuo jedan razgovor.

– Dok sam još radio na FLU, u prevozu sam čuo dve žene kako razgovaraju. Jedna je rekla: „Mom sinu su ponudili 20.000 dinara kao platu. Zamisli?! Naravno da je odbio, nije valjda lud da radi za te pare.“ Mnogo puta u životu sam osetio stid zbog svojih grešaka, to osećanje sam osetio i tada misleći na platu koju sam ostvario tog meseca, a koja je iznosila 14.000 dinara – priča Ostojić.

On podseća „da FLU prijavljuje svoje modele da bi pred zakonom bio opravdan što ne zapošljava nikoga na crno, a poštovanje zakona se nastavlja i tako što nisu u obavezi da uplaćuju staž i penziono modelima jer je zakonom regulisan ovakav, pogrešan, odnos prema njima.“

– Takođe, Autorskom birou zakon ne nameće podizanje cena rada i oni svoju proviziju uzimaju od honorara modela, ne dobijaju je od FLU. Dok sam tamo radio država je FLU davala 300.000 dinara mesečno, a taj novac je trošen uglavnom na honorare modela, a ako nešto od toga preostane išlo je za popravke zgrade i ostalo… – priča Ostojić.

Prema njegovim rečima, on je pokušao da potraži pomoć od države i mejlom poslao pismo šefovima kabineta premijerke Ane Brnabić. Kaže da se nadao da će tako problem o lošoj situaciji modela „dopreti do premijerke, koja se svojevremeno zalagala za socijalna pitanja.“

– To pismo, sa primerima, opisima i činjenicama o lošem položaju umetničkih modela, sam poslao 2018. godine. Predložio sam tada da se modeli svrstaju među radnike koji potpisuju ugovor o povremeno/privremenim poslovima pod kojim bi im tekao radni staž i kako bi imali pravo barem na minimalac i plaćeni mesečni prevoz. Nisam tražio ništa izvan elementarnog. I dalje čekam odgovor na to pismo – kaže Ostojić.

Kako kaže, cena poziranja je veoma niska.

– Radio sam za 150 dinara po satu i tek na kraju saznao da se sa profesorom može pregovarati o ceni. Kašnjenje plate je bilo redovno, ali nikada više od sedam dana. Kada su jednom zakasnili 22 dana, obratio sam se profesorima kod kojih sam radio, ženi iz računovodstva, ali su se svi ogradili od situacije. Zatražio sam direktorov broj telefona, niko ga nije imao. Sa namrštenim direktorom sam imao neugodan razgovor: „Šta ste se uplašili da nećete dobiti svoj novac…“ – pitao me je. „Nisam se uplašio da ga neću dobiti nego reagujem jer ga već nisam dobio“ – odgovorio sam. Direktor je kao objašnjenje naveo da je došlo do zastoja u prometu. Nije mi se ni izvinio zbog kašnjenja niti zbog svoje drskosti. Na FLU, takođe, postoji i atmosfera uzajamnog poštovanja između studenata, modela i profesora, ali odsustvo novčane satisfakcije kvari svima raspoloženje. Mnogi studenti i profesori imaju sažaljivo srce prema svojim modelima. Neki ih i potpomažu zajedničkim prilozima što je za čuđenje, plakanje i gnev. Osim toga, FLU vazda kuburi sa grejalicama i ostalim stvarima neophodnim za normalan rad u klasi – priča Ostojić.

On smatra da kao model „nema jak glas“, pogotovo zato što se zalaže za tako malu grupu ljudi koji rade kao modeli.

– Na celoj teritoriji Srbije, u državnim umetničkim institucijama, ima ukupno stotinak modela pa će možda biti teško da ovo pitanje nadležni prepoznaju kao važno i izdejstvuju izmenu zakona – kaže Ostojić i podseća da modeli imaju i porodice. Prema njegovim rečima, iako je posao modela, na neki način, egzotičan, prilično je i naporan i bolan.

– Kod nas se pozira četiri sata sa ritmom: 45 minuta rada – 15 minuta pauze, uz preniske cene sata. Pre više od 20 godina pa sve do drugog semestra 2019, kada su modeli postali toliko deficitarni da su profesori izdejstvovali da dobijaju 200 dinara na sat, da ne bi ostali bez njih, cene su bile: portret – 90, portret sa šakama – 100, poluakt – 112 i potpuni akt – 120. Dakle, model koji pozira portret, četiri časa, pet dana nedeljno, zaradiće 7.200 RSD za mesec dana. Kako vam se ovo čini? Meni kao nepravda – ističe Ostojić.

On kaže da je situacija u privatnim školama crtanja/slikanja malo bolja, ali osim prijatne atmosfere u kolektivu i časova koji često liče na druženje, prihodi koje zarađuje se mogu računati samo kao povremeni priliv novca.

– Kada bi se taj cenovnik primenio u državnim obrazovnim institucijama za umetnost, Dizajnerskoj školi i na visokoškolskim ustanovama, uz sve ostalo što modelu pripada, situacija bi se mogla nazvati podnošljivom – poručuje Zoran Ostojić.

Poziranje u svetu

– Iz kontakta sa udruženjima modela u svetu i pojedincima sam saznao za razlike između poziranja u drugim zemljama i ovde – kaže Ostojić u razgovoru za Danas. – Modelu u Australiji za sat rada zakonski pripada minimalno 35 dolara, propisana su tri sata poziranja jer se zna da nije lako pozirati. Ritam poziranja je dvadesetak minuta rada, a onda sedam do osam minuta pauze. Isti ritam je i u Engleskoj, gde model dobija od 30 do 60 funti na sat, retko 70. U Francuskoj modeli dobijaju 20 evra na sat, a u Americi između 11 i 50 dolara. U tim državama slobodni modeli se smatraju za honorarce i ne teče im staž, ali ako rade za državnu Akademiju to se podrazumeva – objašnjava sagovornik našeg lista.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.