Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOVNajdraži moj kume, najnežniji moj lirski ciniče, uvek mi se činilo kako posmrtno ćutanje preživelih nepogrešivo liči na umrlog, a reči izrečene o njemu po pravilu ne. One kažu ili premalo ili previše ili se izriču zato što se nema snage bilo šta reći. Bojim se da u ovom trenutku niko ne ume ni da zamukne dovoljno tiho, niti da izusti išta dovoljno da zaliči na tebe, moj dragi kume – tako se glumac Nebojša Dugalić na današnjoj komemoraciji oprostio od kolege Borisa Komnenića, prvaka Drame Narodnog pozorišta, na Velikoj sceni ovog teatra.
Dugalić se upitao i to kako govoriti i ćutati o smrti onoga koji nas je ceo život učio kako se umire od smeha.
Komnenić je sahranjen istog dana u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Minutom ćutanja, suzama i aplauzom prisutni su se oprostili od velikog glumca.
– Boris je neporecivo bio najduhovitiji čovek među glumcima na ovim prostorima. Dok smo se mi držali za stomake i gromko smejali, on bi bio smrtno ozbiljan, ali i radostan što nas daruje svojom duhovitošću i čini veselim – kazao je njegov kolega Radovan Miljanić i dodao: „Sad ostaje samo tuga i lepa sećanja.“
Književnica i rediteljka Vida Ognjenović istakla je da je Komnenić „proživeo život vrhunske igre, i isto takvog nemira, dečački hrabro braneći svoju čovečnu volju da živi i glumi sa očima i svešću izvan svakog zla“.
„Od životnih nedoumica, od iskliznuća u profesiji, od intimne ranjivosti i drugih nevolja branio se ćutanjem, glumom i smislom za sasvim osoben samonikli humor koji se nije mogao oponašati“, primetila je ona.
– Bio je darovit u svemu, u istrajnom druženju, u bekstvima u samoću, u nežnosti za svoju kćer, u odanoj čvrstini prijateljstva, u ljubavi za izabrane i slučajne, u odašiljanju i očekivanju dobrih vesti, i u diskretnom bolovanju. U svemu tome pomalo sam, ali potpuno svoj, britak i nadmoćan – kazala je Ognjenović.
Ona je istakla da je Komnenić šalama na račun glumačkog čitanja sveta branio svoje veliko poverenje u moć te umetnosti, nasuprot onima koji u nju unose pogrešne intonacije.
– Kad god sam ga pozvala „Borise“, odgovarao je „borim se, i te kako“. Boris nije bio zadovoljan da ga samo volimo, očekivao je i sigurno zasluživao da ga volimo nežno, kao što je on voleo nas. Nije nagrađivan koliko je svojom pojavom i igrom on nagrađivao nas – dodala je Ognjenović.
Rediteljka Cisana Murusidze ukazala je da je Komnenić otišao iznenada, kada je trebalo da igra veliki repertoar, sjajno i nadahnuto kao što je uvek igrao svaku ulogu.
– Srpska teatrologija duguje jedan istraživački rad o njegovom opusu, posebnosti u svemu što je igrao: drami, komediji, satiri… To je jedna posebna paleta kojim je on slikao. Mnoge uloge su njega preskočile zato što je bio gospodin i imao viteški duh – ukazala je Murusidze.
U svom pismu reditelj Slobodan Unkovski napisao je: „Obožavao sam njegovu kreativnu nervozu, njegov poseban osećaj mere patetike i glume, njegova precizna predviđanja konačnog uspeha ili neuspeha predstave i njegovu osobenu nežnost i radoznalost u procesu stvaranja. Voleo sam da posmatram i proučavam njegov zamršeni put do konačnog oblika uloge lika i osobito njegovo prepoznavanje prostora koji stoji na raspolaganju toj poziciji.“
U pismu je reditelj istakao i to da i sada čuje „njegove precizne, ponekad oštre komentare, namrgođene, kao maska i zaštita jednoj osetljivoj duši“.
Da je Komnenić bio dete zarobljeno u telu odraslog čoveka primetio je reditelj Goran Marković. Prema njegovom mišljenju, Komnenić je imao tu infantilnu vrstu humora, stalno se zavitlavao na svoj račun, što je, kaže Marković, veoma plemenito i nema mnogo komičara koji to uspevaju. Marković je ocenio da je on na neki način bio i zapostavljen u javnosti zato što je bio skroman.
– Mogao je svašta još da odigra, ali njegov prerani odlazak je u vezi sa time što nije bio za ovaj svet. Ovaj svet nije bio za njega. Nije mogao da uhvati kontakt sa ovom surovom i neljudskom stvarnošću koja nas okružuje, to je na neki način, smatram, njega i sputalo, pa možda i dokrajčilo. Bio je jako fini duh, suptilan čovek, kakvih zapravo nema mnogo. Ne znam nijednog glumca sličnog njemu – istakao je Marković.
Svetlana Bojković u svom pismu primetila je da je Komnenić izuzetna, posebna ličnost i da će joj njegova duhovitost, specifičan šarm, britka inteligencija, široko obrazovanje, prefinjeni cinizam kojim se branio od patetike, kao i njegovo drugarstvo zauvek nedostajati.
Nebojša Dugalić kazao je i to da govoriti ili ćutati povodom Komnenića znači birati između nepodnošljivog i nemogućeg.
– Bio je jedan od preretkih zbog kojih veruješ da nisi promašio vreme u kojem ćeš se roditi, jedan od onih koji ti unapred nedostaju, jer je svaka budućnost sa njim premala. Uvek si mi ličio na drvo kome su od obilja roda polomljene grane zato što je malo onih koji imaju nepca za ukus tvojih plodova. Imao sam utisak da smo svi mi u tvoju blizinu na veresiju ušli i da ćemo morati tek da zalužujemo to što si nam u ovom vremenu darovan – konstatovao je Dugalić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
