Vida Ognjenović: Božo Koprivica, književni junak knjige koju je živeo

Eto, tako će odsad biti stalno, jer sad je otišao zaista. Iako je senka smrti uvek pomalo lelujala i u njegovim razgovorima, pisanju,  svadjama i bekstvima, nikad nije izgledalo da će ona da pobedi. Možda zato što se on u stvari tako žilavo od nje branio svakim načinom. Božo je u stvari bio junak svoje knjige života koju nije pisao, nego živeo. Kao gimnazista različitih talenata, bacio se u sport i u  književnost.

Počeo kao srčani takmičar i takav ostao do kraja. U obe ove grane, u sportu kao i umetnosti literature, pozorišta i filma, izoštriće do tančina sve prijemnike, prepoznavaće majstorstvo, i takmičar, ceniće sva prvačka preimućstva kojima će težiti. Božo je bio ljuti trkač koji trči za pobedu ili ništa, branio je svoj san o prvaštvu i nije verovao da je svakako važno učestvovati, a pobeda da je nagrada s neba. Ne, Božo je smatrao da je učešće bez pobede uvreda za san o njoj.

Taj svoj prvački pogon, da ne kažemo nagon u sebi, kamuflirao je raznim pozama, a u stvari žestoko ga je branio ga je radom, zaletanjem, jurišima i bekstvom u čitanje, u zaklone sportskih tema, u pozorište, u esejistiku. Nije pisao lako, nije se odvajao od
tekstova lako, ništa nije radio lako. Nije podnosio rokove, jer je manično odlagao završetak, iz straha da nije domašio. Za svaki tekst je govorio da mu je bio bolji dok ga je mislio, nego kad ga je čitao kao završenog.

Božo je bio stalno pomalo u bekstvu. Negde se sklanjao, kako mi je on ponekad odgovarao na pitanje što je išao tamo i tamo: Išao sam da se na miru isplačem. Znala sam da govori istinu, Kao da je tražio slobodnu zonu za izmišlja nje drugačije stvarnosrti ( tako sam jednom nazvala jedan njegov duži boravak u malom primorskom gradu), Tražio je prostor za prekrajanje svakidašnje dosade. Nalazio ga je u ludiranju razne vrste, u svadjama i mirenjima, u esejističkim slalomima u poetizovanim proznim tekstovima.

Neumoran čitalac, nekad je govorio da je knjigu pročitao samo do pola, ili samo dvadesetak strana, što je bbila jedna od njegovih poza. Neumoran gledalac predstava i filmova, a škrt i prek u razgovoru o svemu što je pročitao i gledao. i razgovorima o njima. Odan prijatelj, što bi se teško moglo zaključćiti iz retkih i šturih telefonskoh poziva, tipa: ništa samo da čujem kako ste. Dobro, E zdravo. Zavirivao je u neka nepoznata društva, da bi ih vrtoglavo napuštao zbog neslaganja u vrednovanju.

Sklanjao bi u oazu porodične bliskost,gde je bio voljen I razmažen, a onda se opet zatvarao u sopstvenu senku, gde je iskušavao pojmove strepnje i usamljenosti iz kojih je izlazio-potišten i stalno na ivici suza. Prijateljevao je s umetnicima iz ranijih generacija, od koje je neke znao iz svojih gimnazijskih udžbenika.

Nije se pred njima ponašao opušteno i burazreski, nego s poštovanjem i za delo i za godine, s tim što je takmičar usijano izlazio na teren, bacao se u igru, navodio primere, poredio, branio i dobijao igru na poene, kao vrlo načitan i darovit sagovornik iako nervozan i prek.

Živeo je ue literaturi, pozorištu, filmu I fudbalu, to sumu bile žile kucavice. Njega je istinski doticala , knjiga, kadar filma, scena, nastup glumca. ..Dirneš li u to na način koji on ne toleriše, čućeš gromove i videćeš munje… Bilo je kad su se njegovo odušeljenje, ili preki sud
slagali sa opštim umetničkim mnjenjem, bilo je kad je to bilo delimično, a bilo je kad je, kako smo u šali govorili, pisac potpuno promašio Božovu temu.

Razumeo je muke pisanja i nije verovao piscima koji pišu samo da im „prođe vrjeme“, kako bi rekao pevač. Sam nije pisao ni lako, ni brzo, ni mnogo, ali bio je osobene ruke, apartna pojava, kako se to nekad govorilo. Živeći kao književni junak svoje knjige , neizlečivo je kasnio sa svakim svojim rukoposom, mislim najviše zbog neke histerične jurnjave za perfekcijom. Živeo je kao gutač knjiga, pisac, gledalac predstava i filmova i analitičar utakmica.

Životni ritam se menjao, kao i načini na koje je ćutao, pisao, polemisao, udaljavao se , mirio, družio, razdruživao. Životna knjiga je dobijala različita poglavlja, menjao se junak, pa su neka zvučala kao da ih nije on pisao. I po načinu na koji je čitao i na koji je pisao, videlo se da je Božo Koprivica sam bio književni junak, zavisnik od nežnosti koju je maskirao naburenom pozom. Pa ipak, ničemu nije dozvolio da zatrpa sećanje da ga je majka zvala moj mali Bokulica.

I takmičarski život malog Bokulice koji je trčao za prvački trofej, prodamarao je u jurnjavi, u druženju i svadjama. u odanosti i
bekstvima iz veza, u zagrljajima i izdajama, u slabostima i kajanjima zbog njih. I taj pisac, esejista, strogi kritičar, svađalica, mrgodan, prek, usijan, a večno žedan nežnosti, zajecao bi svaki put kad mu kažete, Gde ste vi nestašni mali Bokulice, otkad vas nisam videla…