INTERVJU Vida Ognjenović: Kažnjavanje „neposlušne“ kulture nije prva politička „seča knezova“, ali ova je karakteristična po bezobzirnom siledžijstvu i prostaštvu

Sa nula dinara za ovu godinu, na konkursu su prošli i svi projekti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Udruženja dramskih umetnika Srbije, Srpskog književnog društva, kao i mnogih značajnih festivala, galerija, stvaralaca u kulturi.

O ovom, samo još jednom u nizu udaraca na kulturu za Danas govori akademik Vida Ognjenović, predsednica Srpskog Pen centra, književnica i pozorišna rediteljka, i profesorka na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu.

Kako doživljavate poruku gradskog Sekretarijata za kulturu da je obeležavanje 100 godina postojanja Srpskog PEN centra za ovu vlast vredno nula dinara?

– Poruka je samodržački isključiva i osiona: Traži se da već jednom shvatimo da je politički kriterijum aktuelne vlasti jedino merilo vrednosti u svemu, pa i u kulturi. Komisije su na zadatku. Treba da usprave zablude u greške iz ranijih vremena. Sto godina rada jedne književne ustanove, ili radni vek istaknutog pojedinca nisu vredni pažnje ukoliko Agitprop Komisija to ne oktroiše.

U kakvoj državi je moguće da se tako nešto desi, i kako bi to moglo da se objasni međunarodnoj kulturnoj javnosti, s obzirom da Srpski PEN već čitav vek pripada jednoj od najuglednijih i najstarijih organizacija koja okuplja najznačajnije pisce iz više od 90 zemalja sveta?

– Da, stvarno. U kakvoj državi je moguće da se tako nešto desi, i kako to objasniti međunarodnoj kulturnoj javnosti? Evo, događa se u ovo našoj, koja se diči odličnim međunarodnim vezama i saradnjom, uglavnom po modelu: sa svakim lepo, ni sa kim iskreno, što je, kažu, bio princip Taljeranove diplomatike. Ne, nije potrebno da objašnjavamo svoj položaj. Naše kolege iz svetskih centara poznaju ovdašnje političke prilike i začudili bi se ako bi mi pisci okupljeni u PEN centru, bili miljenici ove političke pragme.

Pored projekta PEN-a, sa nula dinara na ovom konkursu prošli su i svi projekti UDUS, među kojima su i oni za dodelu najvažnijih nagrada u pozorišnoj umetnosti, poput „Dobričinog prstena“, „Bojan Stupica“, kao i svi projekti SKD, među kojima su, takođe, i oni za dodelu prestižnih nagrada „Biljana Jovanović“, „Voja Čolanović“, a na ovoj listi je i šest projekata FDU. Zbog čega ste kažnjeni?

– Najpre zbog aplauza. Kad vam kažem, stvarno – ljubomorni su zbog toga što dobijamo mnogo više aplauza nego oni. Nikako da shvate da mi
aplauze ne kupujemo lažnim pozlatama koje potamne na svakom malo boljem svetlu. Mi ih zaslužujemo, ne baš lako, ali ipak. Otkrivajući knjigama i predstavama publici mnogo toga što na drugi način ne bi spoznala. I u našem slučaju aplauz je iskren a u njihovom je čisti šverc.

Kažnjeni su i mnogi drugi, za Udruženje likovnih umetnika Srbije, najveće i najstarije reprezentativno udruženje u kulturi u regionu, opredeljeno je samo 830 hiljada dinara, što nije dovoljno, kako je javno saopštio ULUS, ni za osnovno održavanje programa i prostora. Uz to, zaposleni u ULUS-u mesecima ne primaju platu. Kakva je namera vlasti, da li smo svedoci uništenja kulturnih institucija od nacionalnog značaja?

– Jesmo, svedoci smo najezde bahate prosečnosti čijih pet minuta predugo traje. Nije ovo prva politička seča knezova u našoj kulturi,
pa i u svetu ih je bilo i i ima ih i sada. Međutim, ova je karakteristična po bezobzirnom siledžijstvu, po načinu: „ja ne dam“, „ja sam reko“, „ja sam planirao“… A svako ja, od portira do ministra, je boldirano i učvršćeno betonskim pretnjama i, neretko, ukidanjem neposlušnika.

Kultura, kao ranjiva oblast, naravno strada. No, ne znam jesu li cenzori i egzekutori svesni da je umetnost obnovljiva i u suštini neuništiva,. Naričito se ne daju uništiti glađu, ili proklamacijama. To potvrđuju dela koja su nadživela tolike bure i potope.

A za ove patuljaste egzekutore od papira i njihove odluke nije nužan vihor – oni prohuje i s povetarcem, i na njih podsećaju samo ruševine koje su načinili svojim greškama… I šta još reći?

S druge strane, milioni dinara iz budžeta, iliti svih Beograđana koji su poreski obveznici, podeljeni su za mnoge projekte koji su direktno ili indirektno povezani sa režimskim kadrovima ili njihovim lojalistima. Da li je ova otvorena bahatost, posle svih udara na „neposlušnu“ kulturu, iznenađenje?

– Šta da kažem. Novac i moć su mnogoliki izazovi, ali mogu biti i mamci i prokletstvo, i volja i nevolja. U svakom slučaju, stoji ona iz tamnog
vilajeta: ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se… Pa nekad više, uzimanja i kajanja, a nekad manje. Nekad popravljivo, a nekad, bogami ne. Neke je mrlje nemoguće izbrisati, ostaju posledice….

Na ovom konkursu, primera radi, Centru za kulturu Barajevo za petodnevni filmski maraton dodeljeno je milion i po dinara, Udruženju „Moj Grad 11080“ za „Zemunsku bajku“ milion dinara, KC Čukarica za projekat „Čukarica jedna porodica“ 950 hiljada dinara, a u razne folklorne organizacije slilo se oko četiri miliona dinara. Kako to komentarišete, s obzirom da su gotovo isti i svi rezultati republičkih konkursa – kakvu kulturu želi i pokušava da nametne ova vlast?

– A ništa za mogući turnir u dominama: Duplo Golo u Malom Mokrom Lugu, ili festival lova na somove i kečige: Zlatne Somove Žvale,
uz Bakarni kotlić, u čast nagrađenih… Nije u redu da se zapostavljaju te slobodne narodne delatnosti. Njima je potrebna predizborna pomoć. ULUS će se već nekako snaći. Neka umetnici slikaju portrete na Kalemegdanu. Sad će sa svih strana sveta navaliti turisti, pa eto njima zarade.

Kako u ovih godinu i po dana studentskih i građanskih protesta, opstaju institucije, ustanove, reprezentativna udruženja, organizacije, umetnici, kulturni stvaraoaci, a da nisu lojalisti?

-Opstaju teško, na dugovima, na volji da istraju u svojoj borbi i sačuvaju etiku i dostojanstvo svoje profesije od najezde politikantske samovolje i divljanja dodvorica i ulagovača.

ULUS je ovih dana sapštio da pokreće solidarnu akciju, izložbu pod nazivom „Nije meni ništa. Vidite kako se smejem“, a sav iznos od prodaje radova biće usmeren na isplatu zaostalih plata zaposlenih koji održavaju rad ULUS-a. Hoće li kultura sve češće biti prinuđena na slične akcije, i kako doživljavate ovaj naslov „Nije meni ništa. Vidite kako se smejem“?

– Podržavam i pozdravljam tu akciju. Mogu slobodno da kažem da je pozdravljam u ime mojih kolega i studenata kojima predajem. Jednom je sedamdeset i neke godine, na nekoj izložbi modernog slikarstva u Sarajevu, ispod velike slike u stilu enformela osvanuo papir s antpisom: „Enformelisti, Poješću vas za Doručak“. Sutradan je na istom mestu bio okačen list sa odgovorom: „Slabi su ti zubi“. E pa da, to je to.

Pripadate najznačajnijoj pozorišnoj i književnoj sceni još od početka 70- tih godina, da li Vi pamtite teže vreme i veću represiju nad kulturom nego što je sada, i šta je ono najstrašnije što se dogodilo i događa kulturi i umetnicima?

– Ne znam, možda je u samo biće umetnika, da kažem ovako zvučno, ugrađen imunitet na nevolje. Možda vam ovo zvuči romantično, ali neka, ja smatram da nedaće prekrije napor, muka traganja za snagom boje, ili reči, ili zvuka, ili koraka na sceni… Možda mi lakše zaboravimo ove svakodnevne brige, pri ovim koje nam zadaje naš rad.

Što ne znači da s tim treba da manipulišu ovi politikanti na kojima su odluke o obaveznom finansiranju našeg rada. Uostalom, kao što kažete, to je naš novac, nije samo njihov. Oni su privremeno na mestima gde pogrešno odlučuju, a mi smo na duge staze u trpnom stanju od te kaznene falange…

Već godinama na režirate u Beogradu, i uprkos brojnim visokim domaćim i međunarodniim priznanjima, i činjenici da ste i akademik, uskraćeno Vam je i pravo na nacionalnu penziju. Kako doživljavate ovu odmazdu, da li Vam u ovim okolnostima na neki način imponuje?

– Ma, nemam na to neki komentar. U stvari, evo imam, on glasi; Idemo dalje, ali igramo na poene!

Vaše nove drame i predstave koje režirate s velikim uspehom se igraju u Crnoj Gori – Vaša autorska ostvarenja poput „Kozocida“ i „Nadpopa Kojovića“ doživela su veliki uspeh. Koliko Vam znači taj angažman na crnogorskim scenama?

– Svaki mi profesionalni angažman sa dobrim glumcima i u pravoj atmosferi mnogo znači, i taj odnos ne bi trebalo da je a priori
uslovljen spoljnim okolnostima. Nažalost, kod nas još nismo došli do te vrste profesionalne prednosti pred političkim islovljavanjem.

Crna Gora će, ako nastavi sa reformama, već 2027. biti članica Evropske unije, a iste godine kod nas će se, ukoliko ostane ova SNS ekipa, odvijati režimski propagandni projekat zvani Expo, čija je funkcija, prema oceni struke, „usisavanje i pranje para“. Šta je ono što Vas najviše ispunjava nadom da ćemo do 2027. možda ipak imati novu vlast?

– Studentski pokret koji je probudio našu građansku političku svest naterao nas je da se od ove vlasti ne branimo vicevima i kafanskim lumpen ispadima, nego da formulišemo svoje nezadovoljstvo u politički argumentovan otpor. Zato mislim da ništa što je politička poza i šara-vara više nema šansi, i da studenti pobeđuju.

Nova predstava na Gradu teatru

Vaše drame i predstave u nizu godina obeležile su i festival Grad teatar Budva, u čijim je antologijama, na samom vrhu, Vaš „Kanjoš Macedonović“, sa nezaboravnim Petrom Kraljem i Žarkom Lauševićem. Ove godine, povodom 40. izdanja ovog festivala, režirate svoju novu dramu – kako je Vama „proletelo“ tih četrdeset godina u kojima je i period onih ratnih 90-tih, i možete li nešto više da kažete o novoj predstavi?

– Grad Tetar je festival koji je stvarno i vildjivo išao uzlaznom linijom ka festivalskom vrhu, evropskih razmera. Za četrdeset sezona ni najmrgodniji kritikant ne bi bio podržan u izdvajanju neke koja bi bila pad kvaliteta, ustupak neumetničkim idejama, ili pomodarski promašaj. Teškoća je bilo, nesporazuma takođe, ali sve su to bile kreativne nevolje iz festivalske radionice i sve negativno je poricano narednom sezonom. Svaki svoj rad u Gradu Teatru pamtim kao poseban radni doživljaj.