„Trg“ ili „Kvadrat“, kako se još može prevesti naziv ovog filma koji nosi dvostruko značenje engleske reči – The Square, govori o kustosu muzeja koji radi na postavci istog naziva – kvadrata koji se nalazi na trgu a koji bi trebalo prolaznike da podseti šta znači biti odgovorno ljudsko biće. Ovaj razvedeni otac dvoje dece i sam se trudi da živi prema politički korektnim idealima, sve dok ga krađa telefona ne dovede u sramotnu situaciju. Film je, inače, inspirisan istinitim događajem – reditelju je ukraden telefon kada je jedna žena na ulici inscenirala da je neko juri i pala u Estlundov zaštitnički zagrljaj. Reditelj se i u svojim prethodnim filmovima bavio krhkošću buržoaskog sistema ugodnosti i pitanja političke korektnosti unutar Švedske, ali i celokupnog evropskog društva. U tom smislu najpoznatiji je njegov „Turista“ o emotivnoj lavini koja se događa u jednoj porodici kada se tokom prave snežne lavine „pater familias“ ne ponese kao vitez ili zaštitnik, pa čak ni kao čovek, nego obična kukavica.

* Poslednje tri godine švedski filmovi dobili su evropske Oskare za najbolje komedije. Pre vašeg „Trga“, nagrađen je „Čovek zvani Uve“ i „Golub sedi na grani“ Roja Andersona…

– Da, Šveđani su veoma duhoviti. Mislim da moramo da ponovo razmislimo o nama samima. Gledali smo na sebe kao na melanholičan, uštogljen narod. Ali smo u stvari nešto potpuno suprotno. Ne znam zašto je tako i da li se sada polako toga oslobađamo.

* Zašto je vama važno da vaše filmske priče prenosite upravo kroz komediju?

– Kada sam bio u filmskoj školi, bilo je jasno podeljeno kakve filmove treba snimati. Kada želite da kažete nešto važno, onda ste istog trenutka sebi postavili arthaus film kao zadatak. Spor, siv film sa važnim sadržajem, važnom porukom. A s druge strane nalazile su se blesave komedije. Ali onda ste mogli da vidite reditelje poput Bunjuela ili Emira Kusturice, koji su imali mnogo širi pristup u svojim filmovima. Oni nisu videli nikakvu razliku između nečeg važnog što žele da kažu i zabavnog. To mi je bilo istinitije. Imao sam osećaj da je arthaus film postala žanrovska odrednica. Hteo sam da napravim korak u tom drugom pravcu.

* Ali trenutno vlada jedan novi talas komedija u evropskoj kinematografiji…

– Da, tu su filmovi Jorgosa Lantimosa i Maren Ade. Mogu da kažem da postoji neka sličnosti između mene i njih jer i oni snimaju filmove sa intelektualnim pristupom, ali na komičan način.

* Većina tih komičnih scena u vašim filmovima uglavnom dolazi iz vašeg života…

– Kada počnem da razmišljam o nekom filmu, obično sebi zadam neku temu po kojoj sklapam određene scene. Razgovaram s ljudima o tome. Oni mi govore šta im se dogodilo na tu temu, a ja njima. Shvatam da neko životno iskustvo s razlogom pamtim, jer mi je ono nešto važno reklo. Verujem u korišćenje situacija iz sopstvenog života, jer te stvari poznajem. Scena pljačke u filmu, to je nešto što sam sam iskusio… Scena sa kondomom je nešto što je moj prijatelj iskusio. To je razlog zašto ih se sećam.

* Šimpanza u stanu?

– Ne. To je samo moj pokušaj da protresem publiku koja misli da zna kakav je ovo film. Onda se pojavljuje šimpanza i odjednom nemaju pojma kakav film gledaju.

* Vaši filmovi su šamar švedskom društvu. Zašto pokušavate da Šveđane i zapadne Evropljane izbacite iz njihove zone komfora?

– Mene zanima sociologija, jer se usuđuje da posmatra ljude čak i kada podbace. Ja želim da moji likovi budu u tim graničnim situacijama. U sociologiji ne sudimo ljudima kada urade nešto loše, nego kažemo: „Interesantno, hajde da vidimo zašto ne možemo da pratimo naš moral.“ Sociologija kao tema jako je potrebna našem vremenu jer imamo necivilizacijski kolektivni bes prema necivilizacijskim stvarima. Naše vreme obeležava to što odbacujemo sve necivilizacijske stvari. Moramo da prestanemo da upiremo prstom na druge pojedince, već da imamo uvid u širu sliku. Obožavam situacije u kojima je lik u dilemi. Ne kao protagonista i antagonista, gde protagonista radi nešto dobro, a antagonista loše. Uvek se trudim da dovedem svoje likove do granične situacije jer to radim i sebi, a u isto vreme dok to radim sebi, želim i publiku na taj način da pomerim, jer želim da razmisle o tim stvarima, da postave sebi pitanja… Da vide kompleksniju stranu svega.

* Dakle, verujete da film može da menja svet?

– Sto posto sam ubeđen da film i umetnost menjaju svet. Ali problem je u tome što ga i svi drugi filmovi menjaju. Kada imate određeni sadržaj koji se takmiči sa svim drugim sadržajima koji prikazuju svet i društvo onako kako se meni ne dopada. Ovi filmovi menjaju svet na isti način, kao i ovi koji to direktno pokušavaju. To su uglavnom filmovi snimljeni za zabavu i da prodaju karte, ali to je njihova posledica. Mi smo ljudska bića i na nas vizuelne slike imaju jako veliki uticaj. Mi imitiramo sve ono što vidimo.

* „Trg“ je kritika savremene umetnosti…

– Kada pogledate savremenu vizuelnu umetnost, to je kao dizajn enterijera za bogataše. Istraživao sam dok sam pisao scenario za film i gledao sam publiku koja se šeta po galerijama i muzejima. Video sam publiku koja je potpuno odvojena od umetničkog dela. Prvi razgovor između Elizabet Mos i Klaesa Banga u filmu, gde ona citira tekst iz nekog kataloga, „Izložba/neizložba“, to sam ukrao iz teksta za jednu postavku na univerzitetu gde radim. Mislio sam da je presmešno. Takva teorija je sranje korporativne umetnosti. Oni se kriju iza toga kako bi zadržali svoju poziciju. To je jezik moći jer na taj način isključujete druge ljude. Taj jezik na primer čini da studenti umetničkih fakulteta imaju mokro ćebe oko sebe, da ne znaju šta da rade. Prvo misle da moraju da stvore taj tekst, tu teoriju, a tek onda umetničko delo. Umesto da se oslanjaju na intuiciju, pa tek onda da vide šta su uradili.

* Kada ste došli na Kustendorf, pričali ste o pogubnom uticaju anglosaksonske kulture. Vi ste sarađivali sa Elizabet Mos. Hoćete li nastaviti da radite sa američkim glumcima i da li ćete možda snimati u Americi?

– Ne, mislim da nikada neću raditi u Americi. Ali mislim da ću koristiti američke i britanske, zapravo međunarodne, glumce u svojim filmovima. Jako mi se dopalo da radim sa Elizabet Mos. Kao i većina glumica navikla je da snima samo pet kadrova. Dok ja radim u proseku 30. Morala je da nađe nov način snimanju. Čini mi se da je jako inteligentna glumica.

* Kako ćete iščekivati zvaničnu objavu nominacija za Oskara? Važite za sigurnog favorita?

– Postoji klip „Švedski reditelj odlepi kada shvati da nije ušao u najuži izbor nominacija za Oskara“. To smo snimali prošli put sa „Turistom“. Bili smo sigurni da ćemo biti nominovani i snimali smo se dok smo gledali objavu nominacija. Već smo sve isplanirali… i konferenciju za novinare. Svi su bili sigurni da ćemo biti nominovani. Pa smo bili jako razočarani. Ali ispalo je jako smešno, tako da smo taj klip stavili na Jutjub i dobili veliku pažnju. I ove godine ćemo isto uraditi.

* Mislite li da će se nešto promeniti ako ovog puta bude srećan kraj…

– Ništa se neće promeniti, ni ako me nominuju, ni ako dobijem Oskara. Divna stvar kad dobijete neku nagradu jeste to što vaš film dobija veliku pažnju. Mislim da je Oskar fokusiran samo na film. Za razliku od evropske tradicije i Kana gde je fokus na reditelja i njegov rad. Sledeći film koji snimate, ako ga snimate na stranom jeziku, Američku akademiju neće zanimati. Osim ako ne postigne neki nivo.

* Šta će biti vaš sledeći film?

– Zvaće se „Trougao tuge“. Moja bivša žena je modni fotograf i pričala mi je mnogo zabavnih priča o modnoj industriji. Naslov se odnosi na bore koje možete imati između obrva, a koje su nastale ako ste imali mnogo briga u svom životu. Ali bez brige, možete to da popravite botoksom. Film govori o dvoje manekena. Ženi i muškarcu čija je ekonomska vrednost u njihovom izgledu. Kada maneken počne da gubi kosu, on razmišlja o tome kako gubi svoju ekonomsku vrednost. Tako da ću se baviti lepotom i kako se ljudi na osnovu svoje lepote penju na društvenoj lestvici.

* Zašto su vaši likovi obično deo buržoazije?

– Jedna inspiracija bila je Sorentinova „Velika lepota“ ali i Bunjuelov „Diskretni šarm buržoazije“, što je za mene najbolji film na svetu ikada. Cilj sa „Trgom“ bio je da imamo premijeru u Kanu, jer sam hteo da publika u smokinzima u sali Limijer gleda scenu sa umetnikom koji imitira majmuna pred istom takvom publikom u smokinzima. Hteo sam da ta buržujska publika počne da razmišlja o sebi, jer sam i sam buržuj.

Jutjub

Ruben Estlund kaže da svi treba da budemo jako srećni jer živimo u vremenu kada pokretne slike imaju veliki uticaj. „Milioni ljudi imaju svoje kamere. Ja šta god da radim, o čemu god da pišem, uvek istražujem na Jutjubu. Postoji nešto u tim klipovima, koji su uspeli da uhvate nešto što film do sada nije mogao da zabeleži. Film je toliko opsednut anglosaksonskom kulturom i šablonom protagoniste i antagoniste. U tom smislu možete samo da menjate likove. Sad će biti crni dečak, sad žena… struktura je tako postavljena i u tom smislu publika samo može da razmišlja o tome šta će se dogoditi. Hoće li pobediti, hoće li biti zajedno… Za mene je divno što Jutjub klipovi tako dobro prikazuju ljudsko ponašanje, a mene to zanima“, ispričao je reditelj i u tom smislu preporučio klip „Taksista na Bi-Bi-Siju“.