Dr Pop (Atheist Rap): Kapu skidam mladima koji su celu zimu napolju

O koncertima Atheist Rap govori uz zapaženje da je ovih dana mladost probudila nadu u bolje sutra, pa su poželeli da energičnim nastupima upumpaju novu snagu i nadahnuće različitim generacijama.

Zato, i u tom maniru, o muzici i o protestima, o SKC-u kroz vreme i o panku za Danas govore Vladimir Radusinović Radule – gitara i vokal, Aleksandar Popov dr Pop – vokal i Zoran Lekić Leki – bas gitara.

Kako je bendu, a realno i celoj Srbiji mladost ulila nadu?

Leki: Drago mi je da su se mladi probudili, nadam se da će i poentirati na kraju. U stvari, možda su već poentirali probudivši i mnoge druge koji su bili anestezirani. Moja mlađa ćerka je sad na masteru, učestvuje u blokadama, ali se sećam da je, dok je studirala, govorila da su mladi ogromnom većinom nezainteresovani za izbore. Možda zato što kod nas i nisu postojali pravi izbori već providni igrokaz najobičnijih siledžija i kriminalaca na vlasti. Bojim se trenutka kada će doći do političke artikulacije protesta (a mora doći).

Pop: Kapu skidam mladima koji su celu zimu napolju i rade posao koji smo mi stariji davno trebali uraditi. Doduše, mi smo u svoje vreme aktivno učestvovali u kampanji za izlazak mladih na izbore 2000. godine i nastavili da budemo aktivni na svakom koncertu tokom narednih 25 godina.

Studenti su napravili savršenu fuziju donedavno nemogućeg – izbrisali su jaz među generacijama, raskol koji se osećao se u svim aspektima društva, pa i u muzici. Kako se dogodilo da su „džangrizavi matorci“ i „nezainteresovani klinci koji samo bulje u ekran“ pronašli zajednički jezik?

Leki: “Ustajte prezreni na svetu, svi sužnji koje mori glad”, glad za pravdom, dodao bih. To je zajednički imenitelj svih generacija. Ponižavanje koje doživljavamo i trpimo od strane bahate vlasti je doseglo vrhunac zločinom na železničkoj stanici u Novom Sadu. Pretpostavljam da je ćutljiva većina shvatila da je stravična korupcija u našem društvu postala doslovce opasna po goli život.

Pop: Nesretna vlast se toliko zabahatila i opustila verujući da im niko ništa ne može, dobar deo njih to i dalje misli… Naučeni su da se bore protiv jedne osobe koju onda za čas zablate, ovo premudro kolektivno delovanje studenata ih je potpuno paralisalo. Meni se ta genijalna ideja može samo sviđati i mnogo ću lakše s mladom generacijom naći zajednički jezik, iako nisam ni imao drugačiji, nego što sam to s pokojnim ocem mogao.

Pretpostavljam da ste, između probi i priprema za koncerte, našli vremena i za proteste i generalni štrajk, a ne bih se čudila ni da bojkotujete supermarkete… Da li vam je to oduzelo vreme od priprema za nastupe?

Leki: Generalni štrajk nije generalni dok javna preduzeća i veliki državni sistemi ne stupe u štrajk. Klasni rat u našoj državi, po mom tumačenju, prebačen je na taj teren, jer vlast drži sva sredstva za proizvodnju i raspodelu sredstava, uključujući i privatni sektor putem selektivne primene zakona. Decenijsko uništavanje sindikalnog organizovanja nije činjeno bez razloga.

Radule: Ja bih čak obrnuo malo stvari, pravo pitanje je da li smo između protesta imali vremena za probe? Jesmo, za jedno četiri-pet komada. Od samog početka protesta, zapravo drugog ili trećeg novembra, kad smo se malo pribrali od šoka, obustavili smo sve pregovore o eventualnim koncertima i čim su se artikulisale prve akcije pridružili smo se i učestvujemo kao građani u svim oblicima protesta i podrške, kako je ko u mogućnosti, na različite načine, na različitim mestima, dajemo podršku i ljudima u okolini Novog Sada, svuda gde je potrebno, da ne nabrajam, isto kao i mnogo naših prijatelja i poznanika.

Vaši tekstovi su kroz dozu sjajnog humora, uvek bili društveno angažovani. Da li vas trenutna dešavanja inspirišu za nove pesme? Da li se nešto „dinsta“ u vašoj muzičkoj kuhinji?

Radule: Ne bih mogao reći da se nešto „dinsta“ jer zapravo nemamo puno vremena ni za privatne živote. Većinu stvari koje se dešavaju smo na različite načine već opisali, pošto je ovo vrzino kolo u kojem se motamo od Jogurt revolucije, samo je sada metastaza bolesti ovog društva u pitanju. Bitnija životna pitanja su nam trenutno preokupacija u odnosu na muziku. Ja lično ne mogu da toliko podvojim misli i da razmišljam paralelno o muzici i pratim sve što se dešava, konstantno u pripravnosti.

Kako biste trodecenijsku inspiraciju za stvaranje muzike sortitali prema određenim periodima?

Radule: Inspirišu nas razni aspekti ljudske psihe i prirode, od bezgraničnog poštovanja života, ljubavi i dobrote do gluposti, pohlepe i zlobe. Nekad na duhovit, nekad na direktan način izbacimo to iz sebe. U početku beše čista zajebancija, pa vremenom, kako sazrevamo, i teme su postajale teže i ličnije, ali ih uspešno presecamo nekim potpuno nama zabavnim prizemnim temama.

SKC je nekada bio epicentar pank i rok scene, utočište umetnika i svetionik gradske kulture mladih – dok nije zamro. Sada su mu studenti ponovo vratili svrhu. Kako ga vi pamtite, podelite s nama neka od sećanja, sigurno ih imate dosta.

Leki: Sa nekih 17 godina (to je bilo u martu 1983.) sa svojim tadašnjim bendom svirao sam kao predgrupa Disciplini kičme u sali SKC-a koju znam kao “Livingroom”. Par dana ranije došli smo u SKC na dogovor sa Kojom, a on nas je sproveo u podrum, kaže: ”Da vidite jedan moćan bend, imaju sad probu”. Tada sam prvi put čuo Partibrejkerse i upoznao Caneta i Antona. Tada sam prvi put video i bend bez bas gitare. Kakva garaža – moćno! Sećam se, naravno, fenomenalnog nastupa u bašti SKC-a 1996. godine. Inače, kao klinci, kad god smo dolazili u Beograd iz bilo kog razloga, preko dana bismo dolazili u SKC na pivo i druženje, a posle preko puta na još jedno pivo i girice u “Polet”…

Pop: Posebno me kupila bašta SKCa, mada ni sala, a ni manji prostori nisu bili za bacanje. Jubilarni koncert Džabunera (Dža ili bu) u bašti, Cock Sparreri u sali, La Plebe u maloj sali su moji najdraži koncerti u SKC-u. A i park iza je lepši od Pionirskog (osmeh).

Da li vam nedostaje zlatno doba panka i šta smatrate njegovim najvažnijim doprinosom – ne samo muzici, već i kulturi mladih, buntovništvu i društvu uopšte?

Radule: Zlatno doba panka možda tek dolazi jer je ceo bunt ove generacije u osnovi prilično sličan onom našem po sentimentu, ali su bitno fokusiraniji i organizovaniji nego što smo mi generalno bili. Pričam o nama iz osamdesetih. Svaka dekada je imala svoje karakteristike i svaka generacija je nečim doprinela i nadgradila scenu. Od nas su možda nasledili neke smernice, ali infrastruktura u Srbiji je većinom nastala ovog milenijuma. Moguće je povući neku paralelu, ali ovo su potpuno različite generacije. Ako se zlatnim doba panka smatra komercijalni procvat muzičkih derivata panka na sceni krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih to je bila samo najprimetnija faza. Ono što su fanzini bili analognoj generaciji to je internet ovoj i ako zađeš u te vode naći ćeš nepreglednu i vrlo aktivnu „podzemnu“ mrežu, koju mlađi lakše prate i imaju više kontakata od nas „matorih pokvarenjaka“.

Vaši koncerti i dan danas važe za neke od najenergičnijih muzičkih doživljaja, s neverovatnom povezanošću s publikom. U čemu leže vaša ljubav prema muzici, inspiracija i energija?

Leki: Pa, u samoj prirodi muzike leži naša ljubav prema muzici (osmeh). Osim same magije muzike, mnogo drugih, divnih stvari tokom celog života nam je donelo bavljenje muzikom: putovanja, poznanstva, prijateljstva… Dosta smo omatorili, ali kad se uključimo u pojačala i zatvorimo energetsko kolo – to je to! Što se tiče povezanosti sa publikom, odavno se zna da mi obožavamo svirke po klubovima gde je bliži kontakt sa prisutnima – tada se razmaše Radule sa svojim stand-up nastupima, a ako je i Pop inspirisan, pa počnu da se nadovezuju jedan na drugog, nikad ne znaš gde će to odvesti – ja umirem od smeha (pa publika). Žao mi je što takvi mnogobrojni biseri nisu sačuvani.

Dva koncerta, dva koncepta i iznenađenje koje će ostati iznenađenje

Čini mi se da su koncepti za Beograd i Novi Sad različiti, ako se ne varam?

Radule: Za beogradski koncert smo pripremili koncept pod nazivom “3 u 1”. Izvodićemo pesme sa našeg debi albuma „Maori i Crni Gonzales“ (1993, koji je nedavno reizdat na LP ploči), a zatim i sa albuma za koje ove godine obeležavamo jubileje, a to su „Ja Eventualno Bih Ako NJega Eliminišete“ (1995) i „Osveta Crnog Gonzalesa“ (2005). Na repertoaru će biti pesme isključivo sa ta tri albuma, sa fokusom na pesme koje ređe izvodimo na „velikim“ binama. Za novosadski spremamo miksani presek cele karijere i iznenađenje koje će biti to što neće biti iznenađenja, jer ako se najavi onda nije iznenađenje (osmeh). A usput ćemo tom prilikom predstaviti publici dva nama draga gostujuća benda i možda još nešto.

Još vesti iz ovog grada

Ceremonija za heroje: U Novom Sadu sutra svečani doček studenata biciklista

Studenti u blokadi: Hitno da se na slobodu puste novosadski studenti, profesori i aktivisti

Studenti pozvali na doček biciklista iz Strazbura večeras u 20 časova u Novom Sadu

Koncert za decu – muzička bajka „Crvenkapica“ na sceni Novosadske sinagoge