Ivan Lončarević: Decenijama slušamo daleku prošlost, hajde da se pomaknemo bar u 21. vek 1Foto: Ilija Duni

– Huteneni je „oldskul“/starinski izraz vezan za muziku koja se svira oko logorske vatre, dođeš sviraš i pevaš. To je ono kada se Pit Siger (Pete Seeger ) ili Vudi Gatri (Woody Guthrie), pa kasnije i ostali pesnici sa gitarom skupe spontano i pevaju, praktično džemuju. Pravili smo nekoliko Huteneni festivala pre korone, a tokom korone organizovali online festival Huteneni Hibrid. Sada radimo Huteneni Hibrid sa publikom i bendovima koji sviraju čudnu muziku – kaže za Danas Ivan Lončarević radio voditelj, osnivač izdavačke kuće, koncertne agencije i radio podkasta Pop Depresija povodom četvrtog Huteneni Hibrid festivala, koji će biti održan 2. septembra u KC Gradu.

Pop Depresija u saradnji sa MKC-om iz Skoplja i festivalom „Zdravo mladi“ i pod okriljem Liveurope programa na festival dovodi gruzinskog alhemičara Tamadu, makedonsko-slovenački bend Rush to Relax i domaće virtuoze Lenhart Tapes ft. Tijana Stanković, uz lokalnu DJ podršku.

Neke od najboljih koncertata koje je publika doživela u Beogradu organizovani su zahvaljujući Pop Depresiji i ekipi nestandardnih muzičkih ljubitelja. Lončarević je puštao muziku na Radio Indexu i B92, a prilikom promene vlasti u Srbiji uredniku Radio Politike odnosi kasetu sa muzikom, na koju dobija komentar: „Super ti je ova muzika, nisam čuo ni za jedan bend, ja ne znam šta ti je ovo, ajde beži“. Igrom slučaja i uz pritisak prijatelja ipak dobija četrdeset i petominutnu emisiju tamo 2001. godine. Potom odlazi na Studio B i uz usmeravanje urednice Svetlane Đolović redukuje sve kompromise koje je ranije imao puštajući ono što misli da ljudi žele da čuju. Sada je Pop Depresija samostalni radio podkast koji se reemituje na RadioAparatu.

Od svog nastanka, koncertna agencija Pop Depresija je dovela ili učestvovala u dovođenju nekih od najgenijalnijih izvođača. Kako se uprkos sveopštoj letargiji borite da obezbedite kvalitetan muzički sadržaj?

– Neke odluke moraš da doneseš, pre svega moraš da budeš spreman da izgubiš novac koji je izuzetno limitiran, ali radiš to zato što veruješ da ima nekog smisla na duže staze. Prvi koncert sam organizovao 2002. uz veliku pomoć Dragana Ambrozića i Zlatka Jošića i da nije bilo Zlatka odustao bih odmah posle toga. Damo Suzuki i Cul De Sac su bili među prva tri, četiri koncerta koje sam organizovao. To se desilo za vreme vanrednog stanja kad su ubili Zorana Đinđića, tako da ih pamtim kao poseban događaj. Nekako, svaki taj koncert je bitan da se naučiš nekim stvarima. Pući ćeš pare i to boli, nije lepo, ali moraš da shvatiš da je svako iskustvo bitno.

Ivan Lončarević: Decenijama slušamo daleku prošlost, hajde da se pomaknemo bar u 21. vek 2
Ilustracija: Goce Ilievski; Dizajn: Pavle Trifunović

Bliži se Huteneni, koja ekipa nastupa na festivalu?

– Tamada, čovek iz Gruzije (koji je bog), moji prijatelji Makedonci i Slovenci Rush to Relax kojima ćemo objaviti album „Misli“ 31. avgusta i Lenhart Tapes sa Tijanom Stanković koji su nešto najbolje što mi se desilo u životu poslednjih godina. Lenhart uglavnom po Beogradu ima lajv DJ setove, ređe nastupa sa Tijanom (osim u Matrijaršiji), a njihov zajednički nastup je nuklearna eksplozija, to ne može da se opiše. Ideja je da napravimo nešto čudno-lepo. Poseta će biti kakva će biti, naša očekivanja su skromna. Za nas je bitno i što je ovo prva direktna saradnja sa festivalom „Zdravo mladi“ iz Skoplja, koji su naša velika inspiracija i podrška i pomoć.

Fenomenalno je to kako se region povezuje…

– Mislim da je izuzetno bitno što se povezujemo, imamo super saradnju sa MENT festivalom, sa nekoliko hrvatskih klubova (pre svega iz Zagreba) i ovo je prva direktna saradnja sa „Zdravo mladi“ i MKC-om. Slični ljudi kao mi postoje svuda u regionu. Imaš primere slične nama i u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji (Makedonija je lider svega!), Crnoj Gori i BiH. Ti ljudi prave razliku. Ne postoji infrastruktura ni sistem, ali oni čine da se bendovi povezuju. Bendovi su uvek super i kad imaš neko loše iskustvo to je sa starijim grupama. Ovde nemaš tih problema, te ti ljudi omogućavaju da bendovi sviraju i da to ne bude finansijsko samoubistvo za njih, već da mogu da pokriju bar troškove.

Kako je bilo na početku?

– Kad sam krenuo da radim na promociji novih hrvatskih bendova, a mislim da sam radio sve što je postojalo sa njihove scene ovde u Beogradu, svaki koncert je bio minus. Okej, takva je situacija – prodaš koliko prodaš karata, svi budu srećni, vraćaš te dugove sledečih šest meseci. Da bi mogli naši bendovi da sviraju tamo, moraš ti da se iscimaš ovde, jer bendovi kad se povežu naprave razliku. Onda sve može, svi problemi se rešavaju. Jer ti kao promoter možeš da omogućiš sve, ali ne možeš da nateraš da se neko skapira, da se desi hemija. Možeš samo da navijaš, ali to se ne dešava u stvarnom životu.

Trenutno ekipa suludo kvalitetnih i nesvakidašnjih mladih bendova stvara muziku, ali mi se čini da ne dobijaju pažnju javnosti koju zaslužuju, međutim, istrajavate u njihovoj promociji… Zašto, šta vas „vozi“?

– I Pop Depresija i Kišobran kao kolektiv izdavača i promotera skroz smo se okrenuli mladim bendovima. Ne samo kroz Hali Gali. Želimo da klincima, ljudima koji su tek počeli, koji imaju demo, nekoliko pesama, EP, koji treba da objave prvi album, omogućimo uslove kao da su neko sa 10, 15 godina staža, jer mislimo da zaslužuju. Muzika je toliko dobra, stvar je samo da se omogući da je ljudi čuju. Ima puno bendova sa kojima smo zajedno desetak godina (Ana Ćurčin, Rebel Star, Kralj Čačka…), ali mene mnogo više loži rad sa mladim muzičarima. Tako možeš da utičeš da se nešto promeni što nije dobro u startu, jer znaš da neće biti dobro ni kasnije. Ima puno bendova koji su napravili neku karijeru i uspeh ali stvari koje su bile loše na početku i dalje su loše. Sad možeš da utičeš na neke sitnice i mnogo ti je lepo kad vidiš kako se stvari menjaju brzinom svetlosti. Na primer, Sitzpinker i njihov tonac Danilo Nikodinovski, koji kao da je član benda – njegov uticaj na njih je nestvaran. Kad ti vidiš kako se on, legenda naše scene, loži i koliko je ušao u sve to, i onda sledi njihova reakcija na to… Oni su sad duplo bolji bend. Te neke stvari se događaju sve vreme i ja prosto živim za to da spojim nekog sa iskustvom za koga znam da ima istu vrstu energije sa klincima i da gledam šta se događa. To je kao kad gledaš erupciju vulkana.

Ivan Lončarević: Decenijama slušamo daleku prošlost, hajde da se pomaknemo bar u 21. vek 3
Foto: Kišobran

Je l ti se dešavalo da izgubiš volju?

– Sredinom devedesetih desio se konkurs za muzičke saradnike na B92 i ja sam se prijavio. Popunjavao se test sa stranom i domaćom muzikom. Popunio sam stranu muziku, sve tačno odgovorio, a test za domaću muziku sam samo prežvrljao. Stvarno sam voleo B92 i radio i izdavačku kuću, ali sam bio nesrećan što jednu grupu bendova puštaju, a drugu skroz ignorišu. Nije samo Block Out primer nekoga ko je bio ignorisan, ali jeste dobar primer. Samo sam preskočio taj deo. Posle sam bio pozvan na razgovor i muzički urednik me je pitao da li sam normalan, zašto nisam ništa odgovorio. Ja sam rekao – ne zanima me domaća muzika. I evo, stvarno prokletstvo, dvadeset i nešto godina kasnije uglavnom se bavim domaćom muzikom. Po ceo dan pričam sa domaćim muzičarima svih uzrasta i valjda me bog kažnjava što sam se pravio da sam prepametan tada. Radili smo 2007. kompilaciju „Jutro će promeniti sve?“ kojom smo hteli da obeležimo kraj Radija 949. Ja sam toliko bio sagoreo u tom poslu da sam bio u fazonu nikada više domaća muzika, nikada više domaći muzičari, ništa… To me je držalo pet godina, a onda je počelo ovo sa bendom Stray Dogg i Anom Ćurčin i tako je sve krenulo ispočetka. Svakako je velika pomoć to što su Kišobrani počeli da se bave time čime se bave i što smo počeli da sarađujemo. Milsim da je stvarno najbitnija stvar što radimo na promociji naših bendova, regionalnih bendova i tome smo posvećeni baš svi.

Kako vidiš povezivanje domaće i regionalne scene?

– Ne gledam na to kao scenu na regionalnom nivou, ali verujem u enklave. Te enklave mogu da se povežu u nešto što bi bila amorfna zajednička masa. Postoji nešto što se događa i prevazilazi okvire i apsolutno pravi razliku. Nagomilana energija, studiji koji su se desili koji su super kompetentni, gde rade ljudi koji su posvećeni. Nije Uroš Milkić jedini, ali je super primer za to što se događa, kanališe, sad i Andrej Mladenović, koji je pored toga što je član Sitzpinkera, uradio neke neverovatne stvari poslednjih godina (Šajzerbiterlemon, Rebel Star). Tako da postoji više studija u regionu i kompetentnih ljudi koji rade, koji čine da to što klinci sviraju zvuči najbolje. Ranije si imao talentovane muzičare ali to što su izbacivali nije bilo dovoljno tehnički dobro. Sada to više ne postoji kao problem. Stvarno mislim da jednom kada izađe debitantski album benda Proto Tip, što će biti početkom jeseni, da je to na nivou onoga što rade Fontaines D.C, Porridge Radio, Idles… i da, mogu da pričam sa svakim zašto je to tako i zašto Čučko (Nikola Čučković, vokal) ne zna ili zna da peva, zašto ovo, zašto ono. Nije muzika sama po sebi umetnost, niti će ikada biti. Muzika je zabava (ili dosada) ili zanat, ali se dešava u retkim situacijama da posebna muzika prevaziđe taj okvir i ode na nivo umetnosti i za to živimo svi mi. Jer biće nešto od toga jednog dana. Mi smo aklamacijom doveli do toga da se neke stvari iz prošlosti iz svima omiljenog perioda – Paket aranžman, novi talas – posmatraju kao umetnost i tu ne možeš mnogo da polemišeš. Voleo bih da jednom iz osamdesetih pređemo u devedesete da živimo. Obožavam i osamdesete i sedamdesete, ali ajde da se pomaknemo u 21. vek u jednom trenutku. Što ne znači da ne volim i ne poštujem, sve je to super i divno, ali koliko ćemo još decenija da slušamo nešto što je daleka prošlost.

Veliki procenat populacije kod nas živi u ubeđenju da više ne postoji dobra muzika, zanemarujući na taj način fenomenalne andergraund, alternativne i nove izođače u čijem se radu krije autorstvo i jedinstven kvalitet. Zašto se to dešava?

– Đile Marković (Supernaut) je jednom prilikom rekao: „Da bi postojao andergraund, mora da postoji overgraund“. Kod nas ne postoji ni overgraund, ni andergraund, sve je isto. Imaš neke hajpovane izvođače super popularne navodno, koji ne mogu da prodaju 100 karata, kao što imaš i andergraund bendove koji mogu da prodaju 600 ili 1000. Kod nas je sve pomeštano zato što ne postoji infrastruktura – promoteri, mesta u kojima se svira i mediji. Kod nas to ne funkcioniše i sve je stvar ekscesa i čistih slučajnosti, zato nije ni čudo što su neki andergraund bendovi super popularni i obraćaš pažnju na njih, a neki mejnstrim bendovi ne postoje parktično, osim u glavi ljudi koji kreiraju muzičku sliku na radiju i televiziji.

Zašto je takva situacija, je l to samo domaći problem?

Negde sam čitao, vezano za ovaj „bum“ vinila i prodaju ploča, da su najprodavanija izdanja u celom svetu arhivska, muzika šezdesetih, sedamdesetih… Povremeno se desi da Taylor Swift ili Adele poremete tu sliku, ali na globalnom nivou i dalje se najviše prodaju Pink Floyd, Led Zeppelin i sva ta stara muzika jer ljudi koji kupuju su matorci i to što su kupili ranije kupiće opet. Prosto je suludo da ti njih nateraš da slušaju nešto novo. Postoji ceo talas britanskih bendova koji sviraju „matoračku“ muziku i dolazi još novih bendova koji su još matoračkija muzika sa tvistom, ali kako da privučeš matorce – nikako praktično. Međutim, ako te bendove ubaciš u festivale gde će nastupati sa starijim bendovima, oni će se navući, jer nema šanse da ne reaguješ na Fontaines D.C. ako voliš tu vrstu muzike. LJudi će pre doći da slušaju ono što su gledali pet puta i slušali 20 godina nego neki novi bend jer „ko su ti sad ovi“. Tako je i kod nas. Svetski trend je da se prodaje stara muzika i to se neće promeniti ni u Srbiji. Evo ovih dana je najavljeno reizdanje trostrukog albuma Azre „Ravno do dna“ uživo, koji svi mi iz tog vremena imamo, i svi ćemo kupiti, zaista, jer smo prokleti ludaci. Opet to reizdanje iako je Džoni protiv toga, ali takvi smo ljudi. Kao što smo kupili reizdanje albuma „Odbrana i poslednji dani“ i „Treći svijet“. I sve što je reizdato ćemo kupiti jer to je prokletstvo biti matori ludak. Ali ne treba odustati od toga da će stariji ljudi nekada pokazati interesovanje za muziku koja se sada dešava, makar im to i na silu nametnuo, makar ih ucenio tako što ćeš da spojiš klince sa bendom koji vole na koncertu, što radimo. Nema odustajanja… Orijentacija jeste da se publika podmladi, da zoveš ljude koji žive tu muziku, koji je osećaju na pravi način, ali ne odustajemo ni od koga.

 

Sport i muzika je ista vrsta loženja jer je poenta u adrenalinu

Baviš se i sportskim novinarstvom, kako si birao između sporta i muzike?

– Ne verujem da sam posebno razmišljao o tome šta ću da izaberem. U mom svetu muzika i sport je isto. Ista vrsta osećanja i ista vrsta loženja, jer je verovatno poenta u adrenalinu. Isto se osećam kada slušam muziku uživo, kod kuće, na slušalicama ili kada gledam fudbal, basket… nema neke razlike. Nisam doneo odluku, paralelno je išlo, paralelno ide i dan danas, tako da nisam neku distinkciju napravio – šta guram, šta radim, šta volim. Ne mogu da živim od muzike, to je činjenica, ali mogu da živimo od sporta i to je jedina razlika.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.