Koja: Svrha albuma je dovedena u pitanje, sve se svodi na singlove

• Album „Uf!“ je izašao 5. jula onlajn za Exit etiketu, a samo nekoliko dana kasnije publika je na festivalu pevala uz nove pesme. Da li si zadovoljan time što su novi hitovi tako brzo ljudima ušli pod kožu?

Apsolutno, a to je i mene baš iznenadilo. Izgleda da je mnogo ljudi na netu, bar ovi koji su bili na festivalu.

• Nakon mnogo godina, vaš album konačno na vinilu. Kakav je osećaj?

Retro osećaj. U ovom momentu još uvek nemamo gotovu ploču, ali mislim da će se pojaviti za par nedelja. Izdavač je Odličan hrčak.

• Sve više bendova kod nas i u svetu se u poslednje vreme odlučuje da izbaci ploču. Kako posmatraš ovaj comeback vinila i koliko danas ima smisla objavljivanje albuma?

To je u stvari postala jedna romantična stvar, imati ploče i slušati ih na gramofonu. Neko ko je npr. prespavao zadnjih 20 godina, a i takvih ima sigurno, ne mora ni da zna da se u međuvremenu pojavio i nestao CD format, sve je opet OK. Osim što je danas sva muzika, film i još štošta toga na netu, a vinili su jako skupi i prodaju se u malom broju primeraka, što znači da postaju ekskluzivni fetiš neke bogatije ekipe. Za ostale će postojati download, da li besplatan ili ne, nije toliko bitno, a pošto ne mora da znači da će neko ko downloaduje downloadovati svih deset ili više pesama sa jednog albuma, dovodi se u pitanje svrha albuma. Sve se lagano svodi na singlove, što je nešto što se dešavalo nekad u 60-im, kad je dugosvirajuća ploča bila skup singlova i njihovih b-strana.

• Interesantno je da su na internetu dostupne samo trominutne verzije pesama, dok se na zvaničnom izdanju nalaze duže varijante sa džemovanjem nakon standardnih refren&strofa verzija. Odakle ta ideja?

I još da bi neko skinuo sa interneta album, potrebno je da prođe mali kviz i odgovori tačno na tri pitanja iz istorije benda. Eto, čisto malo da konzument mora više puta da klikne mišem nego što je uobičajeno, što je koncept kojem pripadaju i različite dužine pesama. Ako pričamo download jezikom, ne smemo zapostaviti fizički oblik, dok ga još ima. I na kraju, takav potez doveo je do toga da mi sad pričamo o svemu tome, što je takođe bila svrha poteza.

• Koliko muzičari treba da budu svirački i slušački potkovani da bi mogli da se upuste u takvu vrstu improvizacije/jam session-a?

Svirački je poželjno (ne u tehničkom smislu), ali nije primarno, jer najviše se radi o osećaju mere i groove-u. No, naslušanost je prilično važna.

• Kad smo spomenuli jam session, da se vratimo malo unazad i da nam kažeš nešto o svom filmu „Fank-i-lastiš Crnog zuba“ koji predstavlja jedinstveni underground umetnički dokument o vremenu u kome je nastao?

Da, to je muzički film, u kome nema ničega drugog osim sviranja, nekih animacija, malo uličnih kadrova, kao i nekih međusituacija. Godine 2004. sam organizovao pet jam session večeri u klubu Akademija, sa dosta beogradskih muzičara najrazličitijih usmerenja i godišta, ne bismo li uspeli da kreiramo nadahnuti muzički sadržaj na licu mesta. Sve je snimano i vizuelno i zvučno, pa sam to pre dve godine uobličio u 88-minutni film. Sa filmom sam išao po festivalima i projekcijama po regionu i Srbiji, a potom se film pojavio kao poklon DVD u jednom broju časopisa „Vreme“.

• Film je sada aktuelan i zbog nedavnog gašenja Akademije. Da li ovo kultno mesto nedostaje tebi i muzičkoj sceni Beograda?

Apsolutno, zatvaranje Akademije nije trebalo da se desi. Međutim, problem je u tome, da kad sam pri prvom pokušaju zatvaranja kluba došao tamo, želeći svojom pojavom i prisustvom da podržim Akademiju, uvideo da je oko mene bilo samo tridesetak ljudi, dok iz sviračke ekipe nije bilo nikog! Shodno tome, rezultat je ovakav.

• Koliko se od tada promenila (muzička) slika grada posmatrana okom i osluškivana uhom Crnog zuba/Koje?

Sigurno je grad time oštećen. Akademija je izgledala kao bilo koji svetski rock and roll underground klub, uvek je šteta kad takva mesta nestanu. Baš kao i izdavačka kuća i knjižare „Nolit“, nema razlike.

Na snimanju albuma, pored Kuzme, učestvovao je i gost na kongama Ronald Anžur, kao i Đorđe Lukić Rahaja na australijskom primitivnom instrumentu diđuridu. Album je sniman u studiju Banana sistem, snimatelj je bio Branislav Petrović Banana, koji je otpevao i prateći vokal u pesmi o neukusu. Miks i mastering su urađeni u studiju Prljava soba Gorana Vukojčića, a postmastering kod Vlade Negovanovića u studiju Sky. Karte za koncert su u pretprodaji na Blagajni DOB, po ceni od 1.100 dinara. Na dan koncerta cena karte će biti 1.300 dinara.

„Uf, kakav dobar album!“

Album je dobio širom ex-yu izuzetno pohvalne recenzije, kao na primer: „Uf, kakav dobar album!… „Uf!“ je dokaz da je moguće zvučati mladoliko i zadržati zrelost koju godine nose“ (www.muzika.hr, Zagreb); „Uf ! donosi Disciplinu u blistavoj, savremenoj varijanti sa onim osobinama koje smo im nekad pripisivali: dobri za đuskanje, svežih ideja, zvučno raznovrsni i lako pamtljivi“ (Radio Študent, Ljubljana) i „Svaki album Discipline je bio bolji od prethodnog, a ovaj je najbolji“ (www.terapija.net, Zagreb). „Uf!“ je prvobitno objavljen kao specijalni free download od 32 minuta na Exit Music etiketi, (na Exit festivalu je album prvi put promovisan), a kasnije i kao 59-minutno CD izdanje za PGP RTS (teritorija Srbije) i „Crorec“ (za teritorije Hrvatske i Slovenije), dok se uskoro očekuje i vinilno izdanje.