Sepe Bajens: Odvojene ljude u stvarnom životu spajam u predstavi

Koreograf Sepe Bajens sjajno uspeva da poveže te dve krajnosti. On nežno stvara simbiozu između gledalaca i plesača, između onih koji nesputano uživaju u žurkama i stidljivih ljubičica – navodi Mihael Belon, kolumnista portala Bruzz, opservirajući svoje utiske predstave Pozvani. Ovaj plesni komad u izvođenju poznate kompanije Ultima Vez iz Brisela, kako poručuju organizatori Bitefa, nije slučajno na samom kraju Glavnog programa njegovog 53. izdanja. U njoj se sustiču i sublimišu glavne linije programa, i umetnička (imerzivni teatar) i tematska (raspad zajednice i pokušaj njene obnove), i ona, više od bilo koje druge predstave na ovom Bitefu nudi mogućnost iskušavanja bazičnih, humanih odnosa na kojima bi zajednica trebalo da se zasniva: reč je o podršci, saradnji, razmeni, solidarnosti.

U potpuno praznom prostoru, koji oblikuje samo veliki i debeli konop koji svi zajedno nosimo i premeštamo, teško je razlikovati izvođače od gledalaca. Imerzivnost je apsolutna, izvođači nas pozivaju da im se pridružimo na sceni…

* Zašto vam je za predstavu bio važan prostor?

– Istraživao sam teatarski prostor imajući u vidu njegovu klasičnu organizaciju da su izvođači na sceni, a publika u gledalištu. U komadu Pozvani delimo pozornicu i to je za nas veoma važno. Isto tako nam je veoma bitno da uništimo distancu između izvođača i publike, tako da ona nestane i svi zajedno počnemo ovaj komad na sceni. Sledstveno tome, ova predstava govori o tome kako delimo prostor i kako pozorište možemo da predamo ljudima.

* Kako je konopac postao centralni deo scenografije?

– Tražio sam demokratski način kako da delimo prostor sa drugih 50 ljudi. U scenografiji taj konopac je participativni umetnički rad. Uključio sam ga u probe, mogli smo na njemu da sedimo, ali i da ga nosimo zajedno. On nas je vodio u koreografiji i to je za Pozvane jako dobro ispalo.

* U vašem komadu nema razlike između izvođača i publike. Zašto vam je to bilo važno?

– U početku se samo međusobno posmatramo i postepeno, korak po korak, pokušavamo da zajedno stvorimo koreografiju. U tom procesu su važna tri elementa – demonstracija, vođenje i stvaranje. Komad je otvoren i njegovi akteri su slobodni da sami donose odluke.

* Da li je tokom izvođenja ovog komada bilo zanimljivih situacija?

– Naravno, svaki šou je drugačiji zato što je i publika svaki put različita. Volim da radim sa veoma različitom postavom izvođača ali isto tako i sa veoma različitom publikom, tako da je ono što je meni u tom odnosu važno jeste da postava ili publika budu ogledalo društva. Među izvođačima su deca, mladi, tinejdžeri, dve osobe sa Daunovim sindromom, odrasli, stari ljudi. Svi imaju uticaj na koreografiju, svi su jednaki. Kad se svi ti uticaji spoje, uvek dobijete drugačiju predstavu. Dete ima podjednaki uticaj kao recimo i profesionalni igrač od 96 godina.

* Na koji način ste uspeli pokretom da animirate ljude, a da im ne bude neprijatno?

– To nije neki zahtevan visokotehnički ples, sve je prilično organski. Cilj mi je bio da te predstave budu vrlo dostupne i da ples učinim veoma demokratskim. Zbog diverzifikovane trupe, ljudi iz publike se u njoj prepoznaju. Možda prepoznate sebe u detetu, možda u odraslom. Sve u svemu to je prilično normalna trupa poput ljudi iz svakodnevnog života. Izvođači nisu visokotehnički plesači i zato se ljudi u njihovom društvu osećaju udobno. Vidiš sebe, a ne plesača. Pozvani govore o tome kako da stvari činimo zajedno. To je poziv kako možemo stvari da uradimo zajedno…

* Kako vidite potencijal pokreta u međusobnoj komunikaciji?

– S Pozvanima možemo stvoriti vezu. U stvarnom životu ljudi su odvojeni, deca, mladi, odrasli, stari. U ovoj predstavi ja ih spajam. Cilj mi je da te zajednice povežem plesom koji je univerzalni jezik, koji svako razume.

* Koje reakcije ste želeli da izazovete kod publike?

– Meni je vrlo važno da možete da budete svoji, da ne glumite. U mom timu ljudi su vrlo realistični. Oni ne tumače uloge, a ponekad je teško i igrati samog sebe. Kad spajam sve te ljude, dešava se nešto posebno – dolazi do sinergije. I svako ima svoj udeo u ovoj predstavi, što je veoma važno. Svako iz publike ima svoju priču ali ih ne pričaju jer je poenta u spajanju. Nije reč samo o onome što se vidi u predstavi, svako donosi svoje emocije, tako da su i reakcije veoma različite. Neko se oseća pozvanim, neko kao autsajder. I to je moguće u Pozvanima, dajem im slobodu. Sasvim je okej ako samo gledate ili ukoliko učestvujete. Možete s nekim biti iz istog grada da se ne poznajete, ali u ovom komadu možete imati zajednički momenat i stvoriti zajednicu na jedan sat.

* Da li se desilo da se na pozornici iz publike pojavi neko posebno talentovan?

– Pojavio se jedan brejkdenser koji je činio izuzetne stvari u predstavi i to je bilo veoma lepo.