Simulacija

Šta radiš, ‘de si?
Ovo „pitanje ko pitanje“ isto je svim svetskim jezicima i dijalektima i uvek će biti simulacija radoznalosti, jer mi u stvari i ne očekujemo odgovor već tražimo put za sledeće pitanje ili izlaz iz zagrljaja neprijatnog susreta. Mada, postoje i oni koji iskreno ne znaju odgovor. Njih je sve više – niti znaju šta rade ni gde. Zaboravljaju da je ustavom svih država čoveku zagarantovano pravo na rad te da time nenamerno krše sopstvena ljudska prava!
U godinama opširnog navikavanja promene su namerne i svakodnevne, a iznenađenja su retka! Da je lako navići se na bolje – narodna je mudrost, ali i zadirkivanje, jer šta ćemo sa navikavanjem na lošije? Ups, vreme je da priznamo da smo zabrljali. Uprskali smo zato što smo slušali starije i gluplje od sebe. Mislim na starije po državnosti, kulturi i iskustvu samoljubive narode, a gluplje jer su i oni nasedali na isto ovo što nama nude sada! Setimo se samo šta smo sve trpeli i radili za dobrobit čovečanstva. Hvala nebesima da se sve izmenilo, tako da je sve što se u svetu danas čini čini „za naše dobro“! Zamišljam kako bi nam bilo teško kad bismo opet morali da sve što radimo radimo za svoje dobro – kao što to piše u knjizi sa crnim koricama!
Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari – parafrazirane su reči jednog istorijskog mešetara sa velikim apetitom. Znao je on, matori perverznjak, da je Balkan nestašna, lepršava mini suknjica baba Evrope! Pa, pošto baba u mini suknji i nije neki vizuelni doživljaj dosetka je da se s vremena na vreme preimenuju destinacije na njenoj geografsko-političkoj vizit karti, a to „podmlađivanje“ dovoljno je tek da nam ne bude dosadno.
E, sad, zato što veliki marifetluci nisu za dečije oči (ovde se i TV programi „žigošu“ sa 12, 16 i 18 aludirajući na starosno doba gledalaca, ali to je valjda zato što su ovdašnja deca, kao svuda u svetu danas „sam svoj majstor“, tj. odrastaju bez roditeljskog nadzora) za odrasle su smišljene igre slične onima iz filma „Rollerball“ i radni zadaci kao u „Metropolisu“.
Nekada su ljudi imali pravo i dužnost da rade i završe ono što su započeli, zato su na svojim radnim mestima ostajali svakodnevno „od-do“, pa tako do penzije! Danas, u „Modernim vremenima“ čovek i dalje ima ustavom garantovano pravo na rad, jer on ga je stvorio onomad, jedino što je neizvesno je da li će biti plaćen i sutrašnji dolazak na posao.
U takvoj psihičkoj gužvari radni čovek počinje da pravi budalu od sebe; prelazi ulicu van pešačkog prelaza, ne plaća parking, izbegava odlazak svojoj kući i sučeljavanje sa članovima porodice, odlazi na sumljiva mesta, puši, pije i peva kareoke. Šta će?
Izlaz je u neprekidnom radu i odbacivanju anahrone sindikalne tri osmice (8 san – 8 rad – 8 zabava) i poistovećivanje sa holivudskim zvezdama, koje i pored iscrpljujućih snimanja, humanitarnog rada i plaćenih pojavljivanja na javnim mestima imaju vremena da obiđu svoju imovinu – Prirodno ispred reflektora, a šmiranje u slobodno vreme!
Pogledajte sve te velike upravne zgrade, simbole biznisa i moći – u njima svi prozori blješte za dugih zimskih noći kao u hotelima izvan sezone.
Sve ostalo je utovar-istovar!