Postoji u našoj književnoj istoriji jedan zanimljiv niz naslova, srodan međusobno, po svojoj sintaktičkoj osobenosti, dve reči razdvojene zapetom.
Isidorine „Ambicije, dim“, Danilova „Bašta, pepeo“, „Svila, škare“ Irene Vrkljan, uspostavljaju tako svoje malene spiskove ljudskih i stvaralačkih tegoba, pa onda gospođa Sekulić pokazuje muku intelektualnog razvoja u nevelikoj zemlji, Kiš svedoči tamne strane boravka u totalitarizmu, Irena pripoveda kako se u sredini brdovitog Balkana čovek uopšte može roditi i zašto.
Ambicije, bašta, svila, a na kraju je dim, pepeo, sev makaza. Sve ove naslove vezuje duboka melanholija, silina pripovedanja, rani jad jedne pismenosti na ivici evropske literature.
Umrla je dakle, Irena Vrkljan, moja književna sestra, naše srodstvo traje sedamdeset godina. Rođeni smo u slično doba, ali nekako u rasparu, ja u zagrebačkoj Zvonimirovoj, Irena na Senjaku, beogradskom.
Njena prva pesnička zbirka rodila se takođe onde, u nekadašnjoj ulici doktora Keslera, u prizemnoj kući Oskara Daviča, u maloj seriji ostalih mladih poeta, beogradskih.
Svejedno, naše rođaštvo seže u godinu 1952, sastavio nas je zagrebački časopis Krugovi, njegov naslov pokazao se znakovit, bio je to moj prvi književni krug, u njemu našao sam svoju prvu pesničku braću, Šoljana, Goloba, Gotovca i jednu malenu princezu sa Senjaka, Irenu.
Koju život vodio je kroz različite gradove i doba, a svuda su se naše sudbine sudarale, uplitale, poredile, njene krupne oči pratile su moj hod, ja sam kroz decenije gledao njenu sitnu figuru u stotinu zajedničkih scena, zagrebačkih, rovinjskih, berlinskih.
U mojoj rovinjskoj kući pričinjava se Ireni kako stare engleske tapete procvetavaju jednom botanikom, vidnom samo za pesničko oko.
Moja knjiga poezije zove se potom „Irenina soba“, jer ova tako postaje i njena, ukradena iz moje prozodije. Naš berlinski život pretvorio se u susedski, u ulici Mommsena, mojoj prvoj tamošnjoj adresi, ona i Beno žive samo dve kuće dalje.
Taj samozatajni pisac nemački, za koga govore kao o najvećem stilisti onog jezika, skupa sa Irenom prevodi apokrif moje bake „Bel tempo“, bilo je to zaista najlepše vreme našeg života, berlinskog, i uopšte.
Boravim i danas onde, samo ugao dalje od našeg momsenskog bratstva, kao udovac jedne porodice, rascepljene škarama vremena, ali još uvek svilenog.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
