Smrt je poslednji ljubavnik žene

Bendžamin Britn napisao je svoju operu „Nasilje nad Lukrecijom“ (libreto Ronalda Dankana, po tekstu drame Andrea Obeja) neposredno posle II Svetskog rata (1946), kao muzičku tragediju inspirisanu jednim osobenim momentom iz rimske istorije, ali bez sumnje i svim onim strahotama što ih je Evropa do tog časa već iskusila.

Kroz zlosrećnu sudbinu plemkinje Lukrecije, supruge rimskog vojskovođe Lucija Kolatina i sestre Junija Bruta, obeščašćene od strane sina rimskog kralja, princa Seksta Tarkvinija, Bendžamin Britn razmatra ovde položaj žene kao bića nad kojim se neprestano kroz istoriju vrši nasilje, aludirajući po svoj prilici i na usud tadašnje temeljno razorene Evrope, tek izašle iz stravičnog rata.

Poznata je takođe Britnova poseta koncentracionom logoru Bergen-Belzen netom nakon njegovog oslobođenja, 27. jula 1945.

Zgroženost pred užasima koji su se u njemu odigrali, svakako je ugrađena u „Nasilje nad Lukrecijom“.

Potpuno svestan svih pomenutih činjenica, ugledni ruski reditelj Jurij Aleksandrov postavio je ovo fascinantno delo na način koji neprestano vibrira između naoko tradicionalnog i ekstremno modernog.

Dolazak Državnog kamernog muzičkog teatra „Opera Sankt Peterburga“ u Narodno pozorište sa baš ovom operom u čast 75. godišnjice pobede nad fašizmom – svakako jeste izuzetan gest u svojoj višeznačnosti.

Jer, nisu samo tirani i diktatori od krvi i mesa i dalje svojevrstan izazov što izaziva strepnju.

Danas je to ljudima još uvek misteriozni virus koji takođe pokorava čitav svet i ama baš svaku državu u njemu, budeći jednak nemir, neizvesnost i zebnju.

Ta duševna teskoba, no istovremeno i zadivljenost usled veličanstvenih prizora na svedenoj, ali u mogućnostima više nego raskošnoj sceni (Zinovij Margolin – scenografija), dominira našim doživljajem od samog početka.

Sumorna pripovest što izaziva knedlu u grlu, odvija se pred očima gledalaca zaodevena u bajne ili brutalno funkcionalne kostime (Vjačeslav Okunev – kostim).

Ovde su vojskovođe i prinčevi u svojoj pojavi nalik razuzdanim ‘partijanerima’ u otmenim frakovima, božanski pozlaćenih lica, dok su žene bajkolike, anđeoski neoskvrnute i naizgled pasivne u besprekornosti svoje neporočne svakodnevice.

Grupica aristokrata (Kalatinus, Junijus, Tarkvinijus) u vojnom logoru nadomak Rima razmatra tako čestitost svojih žena i ljubavnica, podsmevajući se zbog nevernosti praktično svake u sopstvenom odsustvu.

Jedina mužu istinski odana pokazala se Kalatinusova supruga Lukrecija.

Testosteronska kočopernost, obilato zasuta vinom, a zatim i zao rodoslov koji nam u startu predočavaju Ona i On – u ulozi antičkog ženskog, odnosno muškog hora – nagone princa Tarkvinijusa da podlo ispita Lukrecijinu čednost svojim nitkovskim naumom.

Ostatak je već dobro znan.

Tarkvinijus će hrupiti u Kalatinusov dom gde Lukrecija provodi vreme sa svojom dadiljom Bjankom i služavkom Lucijom, zatražiti i dobiti od preplašenih žena prenoćište, a potom napastvovati Lukreciju u snu, prouzročivši njeno samoubistvo zbog proživljene sramote, bez obzira na ljubav i podršku koju joj neposredno po učinjenom nasilju pruža dobri suprug.

Istorija dalje veli da su Lucije Kolatin i Junije Brut pokazali narodu njeno mrtvo telo i pozvali na oružanu osvetu, usled koje su kralj Tarkvinije Oholi i njegov sin-silovatelj Sekst prognani, a Rim proglašen republikom.

Pravda je, reklo bi se, zadovoljena, ali Britn prekida operu pre svih tih potonjih događaja i u sam centar postavlja krhko, a nedostižno u isti mah, moralno snažno biće žene koje se neprekidno (zlo)upotrebljava – kako za zadovoljenje požude, tako i kao motiv političkih promena, makar prouzrokovanih iskrenom ljubavlju i poštovanjem brata i muža.

Smrt je izgleda zaista poslednji ljubavnik žene, kako se na jednom mestu u „Nasilju nad Lukrecijom“ i kaže („death is woman’s final lover“).

Baš tu tananost osećanja briljantno su preneli izabrani ruski gosti: Natalija Vorobjova kao prefinjena Lukrecija što doživljava svoju potresnu metamorfozu; njen plemeniti suprug Kalatinus oličen suptilnim prisustvom Jefima Rastorgujeva; milozvučni glasovi Evgenije Kravčenko kao Lucije i Viktorije Martenjanove kao Bjanke što ispunjavaju prostor serafimskim vibracijama; besprizorni Tarkvinijus u nemilosrdnom scenskom gestu Vladimira Celebrovskija; odvažni, premda preljubom žene osramoćeni Junijus, u tumačenju Ivana Sapunova; sakralni pravoslavni element što ga donosi Vladislav Mazankin kao nemi Svedok.

No, ispred svih tu su Elena Tihonova kao Ona i Vsevolod Kalmikov kao On, naši pripovedači i tkači istorijski višeslojnog, hipnotičkog tkanja oko čitave radnje na pozornici.

Zatim, delikatni orkestar pod preciznom upravom Maksima Valkova.

I konačno, autentični maestro, reditelj Jurij Aleksandrov, u čijoj su umetničkoj mudrosti, pozorišnoj i muzičkoj imaginaciji, te bezbroju sućušnih detalja koji ovde teku skladno i glatko, ali bez premca zadiru u suštinu stvari, sadržana sva tajanstva operske uzvišenosti.

Zgromljeni smo pred lepotom ove predstave i duboko zahvalni, bez imalo preterivanja.