Specijalne projekcije u Kanu vraćaju na scenu mitove koji su mnogo više od javnih ličnosti: Nastupaju Lenon, Avedon i Kantona

To je možda i razlog zbog kojeg se među naslovima van konkurencije ove godine nalaze upravo filmovi posvećeni Džonu Lenonu, Ričardu Avedonu i Eriku Kantoni – trojici muškaraca koji su, svaki u svom polju, odavno prestali da budu samo muzičar, fotograf ili fudbaler i postali neka vrsta kulturne projekcije epohe kojoj su pripadali.

Jer, čini se da ovogodišnji Kan, možda više nego inače, opsesivno kruži oko jednog pitanja – šta ostaje iza ikona kada nestane aura njihovog vremena?

Možda nijedan dokumentarac 79. izdanja Kanskog festivala ne izaziva tako snažnu mešavinu fascinacije, nežnosti i tuge kao novi film Stivena Soderberga, posvećen poslednjem intervjuu Džona Lenona. Film rekonstruiše čuveni razgovor koji su Lenon i Joko Ono dali svega nekoliko sati pre njegovog ubistva, 8. decembra 1980. godine, koristeći arhivske audio-snimke i AI generisane vizuelizacije.

Polazeći upravo od njihovih glasova, pauza, smeha i spontanih digresija, Soderberg pokušava da izgradi filmsko iskustvo koje više podseća na sećanje nego na klasičan dokumentarac. On ne rekonstruiše događaj u doslovnom smislu, već pokušava da prizove atmosferu jednog trenutka koji je istorija pretvorila u mit.

Međutim, vrlo brzo postaje jasno da su AI vizuelizacije i grafičke intervencije ovde zapravo sporedne. One filmu ne uvećavaju snagu, ali mu je ni ne oduzimaju. Ostaju tek diskretan okvir za ono što je suština čitavog ostvarenja – fascinacija Džonom Lenonom i Joko Ono, njihovom jedinstvenošću i međusobnom povezanošću.

Ono što film čini toliko dirljivim nije tehnološki postupak, već njih dvoje. Njihova spontanost, iskrenost, otvorenost i gotovo razoružavajuća jednostavnost daju filmu njegov pravi emotivni centar. Uz to, njihova intelektualna radoznalost i gotovo utopijska ideja partnerstva zasnovanog na potpunoj razmeni misli, nežnosti i političke svesti stvaraju osećaj prisustva dvoje ljudi čija harizma ni posle decenija nije izgubila snagu. Način na koji razgovaraju, dopunjuju se, provociraju jedno drugo i smeju se otkriva i neku retku vrstu skromnosti – odsustvo svake potrebe da deluju veće od života, iako to nesumnjivo jesu, ali i duboku ljudskost koja izbija iz svake njihove rečenice. Soderberg očigledno ne pokušava da razori mit o Džonu Lenonu i Joko Ono, već upravo suprotno – da pokaže zbog čega je taj mit nastao i zašto opstaje.

U tom smislu, John Lennon: The Last Interview deluje manje kao film o smrti, a mnogo više kao oda jednom odnosu – partnerstvu zasnovanom na potpunoj razmeni misli, emocija i kreativne energije. Kroz čitav film oseća se gotovo nežna, zaštitnička potreba autora da sačuva trenutak u kojem njih dvoje još uvek govore o budućnosti, potpuno nesvesni da je kraj već nadomak.

I možda upravo zato film deluje toliko potresno. Ne zato što tehnologijom pokušava da vrati prošlost, već zato što nas podseća koliko su Džon i Joko, u svoj svojoj ekscentričnosti, inteligenciji i ranjivosti, bili neponovljivi. AI ovde ostaje samo alat. Prava snaga filma nalazi se u njihovim glasovima, njihovoj bliskosti i osećaju da pred sobom posmatramo poslednje trenutke jedne velike ljubavi i jedne velike epohe.

Na prvi pogled deluje gotovo paradoksalno da film o Ričardu Avedonu Avedon režira Ron Hauard – autor klasične, gotovo nevidljive naracije – nasuprot fotografu koji je čitavu estetiku dvadesetog veka pretvorio u spektakl pogleda. Ali možda se baš u tom sudaru krije ono najuzbudljivije u filmu.

Ako je moda umetnost prolaznosti, Avedon je bio njen veliki hroničar. Njegove fotografije istovremeno su bile glamurozne i brutalno razotkrivajuće: iza savršenih poza uvek je postojala pukotina, trag umora, melanholije ili unutrašnje napetosti. Bilo da fotografiše Merlin Monro, američke rudare, političke aktiviste ili modele visoke mode, Avedon je portret pretvarao u psihološki duel.

Hauardov dokumentarac pokušava da uhvati upravo tu ambivalentnost – čoveka opsednutog lepotom, ali i duboko fasciniranog društvenim pukotinama Amerike. I možda baš zato Avedon ne deluje samo kao film o velikom fotografu, već i kao elegija za vreme u kojem je fotografija još mogla da proizvodi mitologiju.

Danas, u eri beskonačnog digitalnog toka slika, selfija i algoritamske estetike, Avedonovo lice mode i lice Amerike deluju gotovo nestvarno precizno. Kao da pripadaju vremenu kada je pogled još imao težinu.

Među specijalnim projekcijama, Kantona možda ima najmanje „umetnički“ predznak, ali lako bi mogao da postane jedan od emotivno najnabijenijih naslova festivala.

Jer, Erik Kantona nikada nije bio samo fudbaler. On je oduvek delovao kao čovek koji je greškom završio na stadionu, umesto u nekom filmu Žan-Lika Godara ili Žan-Pjera Melvila. U njegovoj pojavi bilo je nečeg istovremeno aristokratskog i uličnog, romantičnog i agresivnog – energija poslednjeg velikog sportskog antiheroja.

Kantona je igrao fudbal kao da izvodi performans. Sa podignutom kragnom, pogledom punim prezira i harizmom koja je stalno balansirala između genijalnosti i eksplozije, pretvorio se u figuru mnogo širu od sporta. Zato ovaj dokumentarac nije samo biografija jednog igrača, već priča o vremenu kada su javne ličnosti još smele da budu nepredvidive, kontradiktorne i neukrotive.

U filmu Dejvida Trajhorna i Bena Nikolasa Cantona najveći emotivni naboj dolazi iz odnosa između Kantone i Aleksa Fergusona, koji autori opisuju gotovo kao ljubavnu priču između dvojice tvrdoglavih muškaraca opsednutih pobedom, ponosom i lojalnošću. Ferguson je za Kantonu bio čovek sa nespornim autoritetom i ugledom, koga je on istovremeno i provocirao i poštovao. Čovek koji je umeo i uspeo da njegovu destruktivnu energiju pretvori u legendu.

U središtu filma nalazi se, naravno, i onaj čuveni trenutak sa Selherst parka 1995. godine, kada je Kantona izveo „kung-fu“ udarac na navijača Kristal Palasa, koji je istovremeno šokirao Englesku i zauvek cementirao Kantonin mit. Taj incident, zbog kojeg je suspendovan na osam meseci i bio na ivici definitivnog povlačenja iz fudbala, film ne tretira samo kao skandal, već kao prelomni trenutak jedne ličnosti koja je oduvek živela između samokontrole i eksplozije.

A onda dolazi povratak – možda i najfilmskiji deo cele priče. Kantona se vraća na teren, vodi Mančester junajted do duple krune i postiže onaj legendarni gol protiv Liverpula u finalu FA kupa 1996, pogodak koji danas deluje gotovo kao završna scena filma o iskupljenju.

Ono što ovaj dokumentarac izvesno čini drugačijim od klasičnih sportskih biografija jeste činjenica da ga statistika ne zanima previše. Umesto tabela, pobeda i arhivskih klišea, autori grade melanholični portret čoveka kontradikcije – igrača koji je istovremeno mogao da izvede potez genija i gest samouništenja, čoveka koji govori kao pesnik i reaguje kao pobunjenik.

U eri pažljivo kontrolisanih identiteta i sterilnih sportskih zvezda, Kantona danas deluje gotovo neverovatno – kao relikt vremena kada je harizma bila opasna stvar.

Džon Travolta: Povratak između neba i zemlje

Postoje glumci koji pripadaju određenim filmovima, i oni koji, na neki način, pripadaju različitim epohama. Džon Travolta nesumnjivo spada u ovu drugu vrstu: njegova pojava je u jednom trenutku značila više od same uloge – bila je znak ritma, stila i načina na koji se popularna kultura kreće.

Upravo zato njegov dolazak u Kan ne funkcioniše kao običan povratak. Jer Travolta se ovde ne vraća kao zvezda koju treba iznova otkriti – već kao autor koji pokušava da preuzme kontrolu nad sopstvenim narativom.

Film Propeller One-Way Night Coach projekat je koji je, možda više nego bilo šta u njegovoj karijeri, intimno vezan za njega samog. Nastao iz knjige koju je napisao devedesetih, inspirisan dugogodišnjom fascinacijom letenjem, film deluje kao zaokruživanje jedne lične mitologije: dečak koji gleda avione kako poleću, i čovek koji danas njima upravlja.

U tom smislu, teško je zamisliti prikladnije mesto za takav povratak od Kana – festivala koji istovremeno slavi i umetnost i legendu.

Travoltina karijera, koja obuhvata više od pola veka i desetine filmova, nikada nije bila linearna. Od eksplozivne pojave u Saturday Night Fever i Grease , gde je telo bilo njegov primarni izraz, preko perioda lutanja i zaborava, do trijumfalnog povratka u Pulp Fiction , Travolta je uvek postojao između dva stanja: ikone i autsajdera.

Njegovi najbolji trenuci često dolaze upravo iz te napetosti. On nikada nije bio „siguran“ glumac – više figura koja stalno menja sopstveni položaj, ponekad na ivici promašaja, ali upravo zato sposobna za iznenadne, gotovo filmske povratke.

Novi film tu dinamiku prevodi u drugačiji registar. Smešten u zlatno doba avijacije, prati putovanje dečaka i njegove majke ka Holivudu – ali, u širem smislu, i putanju jedne imaginacije koja spaja detinjstvo, san i pokret. Let ovde nije samo motiv, već i struktura: kretanje kroz vreme, kroz sećanje, kroz sopstveni život.

Nije slučajno što je Travolta, pored glume, godinama gradio paralelni identitet pilota, sa hiljadama sati provedenih u vazduhu. U tom svetlu, njegov rediteljski debi ne deluje kao iznenađenje, već kao produžetak iste potrebe – da se kontroliše pravac, visina, narativ.

Kan je, naravno, od ovog povratka napravio spektakl. Uručio je Travolti i Počasnu palmu za njegov ukupan opus i doprinos sedmoj umetnosti. Ali možda je zanimljivije ono što ostaje ispod tog sloja: jedan glumac koji je tokom decenija prošao kroz sve faze industrije sada pokušava da artikuliše sopstvenu priču iz druge pozicije.

Ne više kao telo u pokretu, već kao pogled.

Borjanka Milatović iz Kana za Danas