SREDIŠNJICA: Putovanje bez kretanja

SREDIŠNJICA: Uprkos određenim nadanjima koja su na samom startu festivala podgrejali filmovi poput „Život drugih“ Florijana Henkela fon Donersmarka ili „Kako postati heroj“ Mladena Matičevića, središnjica Festa 07, jednostavno nije iznedrila slična, prijatna autorska iznenađenja. Delom izvesno prouzrokovana objektivnim slabostima u aktuelnoj globalnoj kinematografskoj produkciji, a na drugoj i nesumnjivo važnijoj strani svakako indukovana i mnogobrojnim koncepcijsko-programskim slabostima i proizvoljnostima na kojima (i nekako tradicionalno) počiva ovaj internacionalni filmski festival, dotična situacija je suočila gledalište sa čitavim nizom ostvarenja osrednje atraktivnosti i kvaliteta, postepeno i izvesno kruneći njegov dokazani entuzijazam.

1. MART: Da li si kadar za Fest?

SAVA CENTAR – „Svetla u sumraku“ (Fin) Akija Kaurismakija (12.00); „Put za Gvantanamo“ (VB) Majkla Vinterbotoma (14.30); „Put lubenica“ (Hrv) Branka Šmita (17.00); „Šef nad šefovima“ (Dan/Šve) Larsa fon Trira (19.30); „Uhvati vatru“ (SAD/VB/Fra) Filipa Nojsa (22.00); DOM SINDIKATA – „Jela“ (Nem) Kristijana Pecolda (12.30); „Dan noć dan noć“ (SAD) Džulija Loktev (15.00); „Sušno doba“ (Fra/Bel/Čad/Austrija) Mahamata Saleha Haruma (17.30); „Balon“ (Izr) Ejtona Foksa (20.00); „Opera Java“ (Indonez/Austrija) Garina Nugroha (22.30); DVORANA KULTURNOG CENTRA – „Rajske ptice“ (Kazahstan/Kirgistan) Talgata Asirakulova i Gaziza Nasirova (13,00); „Kletva 2“ (SAD) Takašija Šimicua (15.30); „Film još nije cenzurisan“ (SAD) Kirbija Dika (18.00); „Elementarne čestice“ (Nem) Oskara Rehlera (20.30); „Marilena iz sedmog paviljona“ (Rumun) Kristijana Nameskua (23.00); MUZEJ JUGOSLOVENSKE KINOTEKE – Fest 2007. u Kinoteci – Đi Žangke: Javno, „Istok“ (Hongkong/Kina, 2005) u 17 sati; „Džeparoš“ (HK.Kina, 1997) u 19 sati; „Mrtva priroda“ (Kina.HK, 2006) u 21 sat.

Nošen istinskom impresivnošću odmerenih, zrelih i znalački zaokruženih vizuelnih, narativnih i – prvenstveno – idejnih rešenja uz pomoć kojih je Fon Donersmark ne samo stvorio ultimativno i dramatično svedočanstvo o teroru sistema nad pojedincem, i pokazao da politika na filmu ne mora uvek imati oveštalu, plakatsku funkciju, potpuno zasluženo se domogavši i friškog Oskara, Fest 07. je više nego očigledno dobar deo vlastitih repertoarskih inicijativa utkao u mogućnosti novih ostvarenja nemačke kinematografije. Međutim, svi drugi umetnički rukopisi i narativno-žanrovski pristupi koji su nam pristigli iz ove moćne nacionalne filmske škole ipak ne najavljuju njen izlazak iz dugovečne učmalosti. Široko, nervozno i prečesto usiljeno hermetično otud i jesu jedine kvalifikacije koje opisuju i povezuju ostvarenja kakva su „Zimsko putovanje“ Hansa Stajnbihlera, „Slobodna volja“ Matijasa Glasnera, „Kuća uspavanih lepotica“ Vadima Glovne ili „Jela“ Kristijana Pecolda.
Ali, ako se ovo „nemačko putovanje“ uglavnom i nije pokazalo opravdanom selektivnom investicijom, više i bolje se svakako očekivalo od sličnog i manje namerno konstituisanog programskog uporišta koje je trendovski fokusirano na Afriku. Nažalost, politički triler „Uhvati vatru“ holivudizovanog Australijanca Filipa Nojsa, smešten u Južnu Afriku na izmaku ere aparthejda, i pored formalne i tematske žestine ima u sebi toliko nerazrešenih pripovednih rukavaca, naivnih ili sračunatih (svejedno!) ideoloških uprošćavanja i objektivnih muka sa karakterizacijom da – baš kao i prethodno viđeni „Gangster“ Gevina Huda ili „Poslednji kralj Škotske“ Kevina Mekdonalda – nikako ne uspeva čak ni u tome da publici Festa približi fenomen sve frenetičnijeg interesovanja svetske stručne javnosti za teme i produkcije koje stižu sa ovog, kinematografski predugo zapostavljenog kontinenta. Sva je prilika da će se tako nešto dogoditi tek kada u završnici festivala boje Afrike bude repertoarski branio jedan autentično afrički produkt – prilično hvaljeni film „Bamako“ čiji je autor malijski reditelj Abderahman Sisako.
Sličan adut iz rukava izgleda da više ne čeka mnogo moćniji i na Festu dugo odomaćeni američki nezavisni film i stvaraoce potekle iz te škole delanja i mišljenja. Jer, ukoliko nužno ostavimo po strani ugled i simpatije koje i ovde uživaju reditelji poput Sofije Kopole („Marija Antoaneta“) i Ričarda Linklejtera („Nacija brze hrane“), ili kratkoročno zaboravimo na hvalospeve zapadne kritike namenjene Džonatanu Dejtonu i Valeri Faris („Mala mis Sanšajn“), sama njihova ostvarenja bolno jasno ukazuju jedino na duboku krizu u kojoj danas tavori tamošnji neholivudski profesionalizam. Uzroci su, naravno, različiti – od gluve autorske taštine koja je Kopolu odvela u nemotivisano i konfuzno preigravanje istorijom, preko hiperproduktivnosti koja je počela da zamagljuje perspektivu odvažnog Linklejtera i da ga uvlači u pamfletizam bez daha, sve do temeljnog kreativnog kalkulanstva Dejtona i Farisove koji ipak najdirektnije ilustruje prethodno izrečenu tezu.
Konstantno strateško reagovanje na hirovite promene u klimi i konceptima visokobudžetskih konkurenata koji rade u okrilju velikih studija, doteralo je izgleda konačno američki nezavisni film (ili ono što je od njega ostalo) do apsurdne stereotipizacije subverzivnog, čime je spontanost, neobuzdanost i ubojitost mahom uzmakla pred vlastitim simulacijama. Sa nešto manje argumenata isto bi se moglo reći i za ona ostvarenja sa aktuelnog Festa koja pripadaju kinematografijama iz najudaljenijih i bioskopski najuticajnijih azijskih zemalja. Jer, iako ove godine festivalu obilato nedostaju vrhunska dela koja stižu iz Hong Konga, Japana, Južne Koreje ili Kine, na zaista renomiranim autorima kakvi su Đi Džang-ke („Mrtva priroda“), Čen Kajge („Zakletva“) ili Kim Ki-duk („Vreme“) ostao je zadatak ublažavanja te neobjašnjive repertoarske oskudice. Njihovi novi filmovi ipak ne potkrepljuju adekvatno pomenutu ambiciju, već pre deluju jednako tegobno poetski sklepano kao i program u koji su smešteni („FANTAZIJA“?!?), utopljeni u stilsku samodovoljnost i isuviše zabrinjavajuć manirizam.
Najzad, i najstariji i verovatno najprovereniji Festovski stvaraoci poput Miloša Formana, Akija Kaurismakija ili Majkla Vinterbotoma takođe nisu uspeli da središnjicu ovogodišnjeg festivala učine posebno interesantnom. Vodeći nas na još jedno od svojih kinematografskih „putovanja bez kretanja“, nekada šarmantni, tragikomično optimistični, originalno naivni i rokerski poetični Kaurismaki filmom „Svetla u sumraku“ definitivno potvrđuje da mu je zrelost donela ozbiljnost i pretencioznost koje mu nikako ne pristaju. Sivi Helsinki, svet s manjkom komunikacije i junaci istinski apsurdnih sudbina su – doduše – i dalje tu, ali Kaurismakijeve formule prosto ne donose nekadašnje rezultate, pa umesto duhovitosti i čudesne naelektrisanosti proizvode samo predvidljivost i monotonost.
Majkl Vinterbotom koji je – zahvaljujući pre svega radnoj etici bez presedana i povremenim, nespornim autorskim trijumfima – već desetak godina nezaobilazna konstanta Festa, uz „Put za Gvantanamo“ tapka u mestu, demonstrirajući većinu svojih znanih kreativnih vrlina i mana. Ovaj film pripada eksplicitno politizovanoj grani njegovog opusa i (uprkos korediteljskom potpisu Meta Vajtkrosa) upada u zamke ideološke jednostranosti i površnosti koje su mu već upropastile i neka od ranijih ostvarenja („Welcome to Sarajevo“, „In This World“). Formalno-tehnološki fascinantan do granice na kojoj fiktivno i dokumentarno ili režirano i autentično postaju isto, „Put za Gvantanamo“ nesumnjivo kinematografski problematizuje neke od temeljnih problema savremenog sveta, no to čini sa kratkovidošću dostojnom onih koji su te probleme i stvorili.