Srž savremenog društva je predatorska

Izložba obuhvata opus crteža i skulptura dva autora naizgled različitog umetničkog izražaja i vokacije. Nastali serijal radova predstavlja niz svojevrsnih spontanih dnevničkih zapisa, svedočanstava svakodnevnog života i impulsa sačuvanih negde na razmeđu iskustva, sećanja i reakcije kojom (se) rukovodi umetnikov autopilot.

Postavka se može pogledati do 2. oktobra.

– Svesni smo da je izlazak jedna od ključnih reči našeg istorijskog trenutka, i da smo svi izrazito osetljivi već i na njen pomen. Izlazak, stoga, osim mogućeg smiraja svetske strepnje, ujedno označava i mali, lični iskorak dva autora iz sopstvene senke – pojašnjava Obradović.

Prema njenim rečima izložba tematizuje i lični i zajednički izlazak, istupanje i pokušaj zajedničke komunikacije.

– Umetnički kod ove izložbe je izložba sama po sebi. Iza nje i nas su različite životne okolnosti usled kojih smo se našli u takvom položaju da nas nema tako često na umetničkoj sceni – ukazuje ona.

Kako kaže, s obzirom na to da su primenjene tehnike sasvim tradicionalne, gotovo „dosadne”, izrazito je bilo važno istrajati na nečem naizgled „već viđenom” i posve jednostavnom. Nema žudnje za hiperprodukcijom, u prvom planu je umetnički proces, svakodnevni dnevnički zapisi, razgovori o umetnosti i životu koje razmenjujemo već više od jedne decenije.

– Obrađujemo banalnosti poput, recimo, najčešće korišćenih psovki. U tome dolazi do izražaja muški i ženski pogled na svakodnevicu, pa i činjenica da su nam vokacije različite (slikarstvo i vajarstvo), što ujedno potpomaže otvorenost u crtežu, prodor intuicije i razvoj učenja o tome – objašnjava Obradović.

Prema njenim rečima, nije teško zapaziti da se sve manje crta, te se stoga gubi i smisao učenja u samom sagledavanju pojava, u odnosu ruke prema materijalu koji ne zastareva (grafit, ugljen, akvarel i sl.).

Njihova izložba tematizuje pitanje samog postojanja crteža, kao i uloge likovnog umetnika, jer umetnost se neumitno menja, donosi nove alate, čija upotreba pruža mnoge nove mogućnosti.

– Pokušavamo da negujemo suptilnost u sagledavanju, koja nam pomaže da pored svih životnih okolnosti, zadržimo ljubav prema drugom čoveku i svetu. Negujemo crtež jer nam je ta forma, taj izvor i dalje sasvim uzbudljiv, uvek iznova iznenadan i blizak – kaže Obradović.

Ona primećuje da prisustvujemo globalnom lomu, koji se useca u tkivo svakog čoveka. To je za nju kao stvaraoca izrazito potresno.

Kako kaže, život i inače, a osobito danas, čine stalne, svakodnevne scene paradoksa, u kojima razum odsustvuje i u kojima nije lako razlikovati dobro i zlo. To je, prema njenim rečima, kolektivna kratkovidost.

– Čovek škilji pokušavajući da jasno sagleda stvarnost, želeći da nešto shvati jer gotovo ništa ne oseća. Upravo na toj relaciji – bistrimo vid a duša će pratiti – rađa se kolektivna mrlja, u kojoj se umetnost apsolutno gubi. Kada autor – a to ne znači autist, nego stvaralac – nešto posve lično i univerzalno u isti mah proda zarad sopstvenog narcizma, hiperprodukcije, ideologije, projektantizma, on je svesno doneo odluku o pravcu svoga delovanja. Na svakom polju čovekovog rada izazovi su veliki i prestrašni, jer se i pojam čoveka, kako se čini, drastično menja – ističe Obradović i dodaje da je srž savremenog društva predatorska. A čini se, primećuje ona, da je očito postalo i to: ako se ne rukovodite geslom „koga (je) briga“, nećete lako opstati.

Postoji, ističe umetnica, pre svega, globalni pritisak da se mašta kao prirodni fenomen potisne i istisne. Iz toga proističe i promena prirode umetnosti, jer u toj novoj konstelaciji mašta više nije neophodna, na šta nam ukazuju inostrana bogata umetnička tržišta.

– Pojavljuju se unosni virtuelni svetovi, razvijaju se savremene tehnologije (na svim stranama, pa i u umetnosti) i to jeste naša nova stvarnost, koju ne možemo izbeći. No, da li je nužno da umetnost služi samo kao vizuelizacija određenih podataka (naukom premreženog i predodređenog) sveta kako bi se prigrabio epitet savremenosti? Umetnost podrazumeva duh i slojevitost bića, težinu procesa, strepnju i strpljenje. Težnja da sve bude što jednostavnije i brže naposletku otupljuje i čoveka i njegov umetnički jezik i stil. Umetnost se ne može odvojiti od života: što smo više ugroženi, sve veća je potreba da umetnost bude “lepa, poželjna, lagana, pretvaračka i zabavljačka”, jer to pokazuje da smo iznutra opusteli – smatra Obradović.

Iz njene perspektive, umetnost ne obrađuje stvarnost igrajući se sa njom na brz i šokantan način.

– Umetnost danas, uopšte uzev, postaje rezervisana za određene interesne grupe, visoke (pa i skupe) hiperprodukcije kojima nije prioritet čovek, već trgovački tupi duh. Shodno svemu rečenom, publika postaje, u strogom smislu, nezainteresovana za umetnost, ne oseća i ne vidi delo, ne postavlja pred njim i u njemu pitanje smisla. Takođe, globalno gušenje mašte kao prirodnog fenomena je neverovatan i više vidljiv nama koji smo rođeni u analognom svetu. Radeći kao predavač u sferi visokog, ali i srednjoškolskog obrazovanja, odlazeći na seminare u oblasti pedagogije, nisam mogla a da ne primetim koliko se reč “doživljaj” u obradi vizuelnih informacija, hitro gubi – naglašava ona.

Sa druge strane, kako kaže, kao stvaralac gotovo uvek mora da pravda svoj izbor, jer je umetnost, makar u ovom delu sveta, i dalje stvar hobija.

– Dobar deo javnosti umetnost doživljava kao puki lični izbor iz dokonosti i neozbiljnog odnosa prema stvarnosti i životu. Umetnik je naizgled uvažen, ali je zapravo prečesto ponižen. Umetnost nije posao „od 9 do 5“, ona je način na koji se posmatra svet i to je prva cinjenica koja se mora utemeljiti u društvu – ističe ona i dodaje da je, kada je završavala fakultet i odlazila na strane rezidencije, u želji da stekne iskustva i razvije svoje darove, primetila da su naši autori uglavnom bili traženi zarad obrada ratnih tematika kroz video instalacije ili fotografiju, ne kroz sliku i crtež.

I sama je učestvovala u jednom takvom inostranom projektu posvećenom ratnoj memoriji, ali ga je ubrzo napustila, i shvatila da ne želi da bude angažovana na takav način.

– Iz tog perioda, pre dvanaest godina, nastali su serijali radova koji su za temu imali nasilje u raznim oblicima, pre svega silovanja, i koji su po prvi put bili izloženi u Galeriji Kolarčeve zadužbine. To je bila, mogu reći, prva oštrica na ličnom planu koja me je opredelila da uvek budem okrenuta ka „malim“, ličnim narativima ljudi koji žive sa traumama – pojašnjava Obradović.

Drugi deo, nažalost, nikad ostvarenih radova, bio je vezan za pojam majki i načine prepoznavanja leševa dece usred ratnih strahota. Taj fenomen majke i traganja za detetom, valjalo je obraditi kroz odlivke njihovih ruku, dakle, kroz njihov dodir.

Međutim, kako kaže, taj pristup nije bio poželjan, a sama to nije mogla realizovati.

– To iskustvo me je kao mladog autora promenilo, i od tada su žene, majke i deca za mene vrlo suptilne kategorije. Počela sam da stvaram iz osećaja nemoći, srama, stida i straha, jer sam bila u poziciji da vidim neminovnu brutalnost. Tada sam u praksi shvatila da je umetnost prevashodno komunikacija sa sobom i svetom, da pruža uvid u sve pore drustva, sve ranjivosti. I da umetnik bira pravce delovanja, da ne mora biti, i da nije puki izvršilac određene ideje koja se poklapa sa ciljem projekta – naglašavao umetnica i dodaje: Tema „malih“, intimnih narativa nezaštićenih, osetljivih kategorija društva je za nju izazov.

Ona naglašava da je primetno da je u umetnosti sve prisutniji motiv dece, ali ostaje pitanje motiva iz kog se umetnici za to odlučuju – zašto i u koje svrhe se deca u umetnosti obrađuju?

– Kada razložite, dekonstruišete traumu, ma kog porekla ona bila, trauma vas ostavlja zatečene, pred njom zanemite, jer niko ne želi da bude uistinu imenovan niti da se oseća kao žrtva. Tome su naročito podložna deca, te u ovom serijalu, kroz pojedinačne prizore, obrađujem temu igre i značenja pojma deteta u savremenom svetu, kao i značajna pitanja: da li želimo i da li smo u stanju da prepoznamo predatore kao pojedinci i kao društvo, da li želimo da razumemo pojam žrtve i traume, kako se izboriti sa traumom, koji su alati u izlečenju dostupni prosečnom građaninu…
– primećuje umetnica i dodaje da su prizori koje izlaže prizori opomena.

Prema njenim rečima, brutalnost stvarnosti i nezainteresovanost javnosti ukazuje na budnost tabua i neprobuđenost svesti.

– Kritikujem nemar, bezosećajnost, osude, tupost, nezainteresovanost. Postoji li mesto ili trenutak u kome to niste videli? Život koji naliči na zamrznuti trzaj, ili grč u kom ne znate da li da se borite ili bežite, ukazuje da, na globalnoj ravni, prolazimo kroz kolektivnu traumu, sa manje ili više novca u džepu – konstatuje Obradović.

Najzad, ona smatra da nam je preko potrebno uobličenje nove globalne društvene matrice koja zahteva drugačiju svest – buđenje kolektivnog duha spram konstantnog uživanja u sopstvenom odrazu i ostvarenja isključivo ličnih interesa.

– Potrebna je želja da se bezuslovno deluje i pomogne, van svih teorija i ideologija. Mimo svake računice. Verujem da bi ovakva promena pravca delovanja dala potporu i rešenje za malo dostojanstveniji svet – ukazujue ona.

Povodom pozicije žene u kulturi i umetnosti ona primećuje da one u ovom poslu postižu niže cene radova u odnosu na muške kolege, i kod nas i u svetu. Ali to je tek početak problema.

– Umetnik – ma kog pola bio – ukoliko živi samo od umetnosti i za umetnost biva optuživan da je “socijalno neadaptiran”, što je samo eufemizam za tvrdoglavo, „detinjasto“ odbijanje da se vlastiti poziv izneveri i izda. Socijalna neadaptiranost se može odnositi i na to da, kao žena, da ne želite da trošite vreme na ogovaranja i praznoslovlje. Moji radovi su kuloarski tumačeni kao ono nešto vulgarno, skaradno, razvratno, sramotno, preintenzivno, prejako, negledljivo, opasno, neopravdano nadasve nemoralno. Taj crni oblak tobožnjeg značenja mojih dela nadvio se nada mnom, a da pri tom nisam ni upitana o poreklu svojih narativa i načinu njihove obrade. Već sam se osvrnula na značaj traume u prethodnim serijalima. Ali čak ni ta očiglednost porekla mog umetničkog izraza nije bila dovoljna da me mimoiđe etiketa „erotike“ i „seksualnosti“ – konstatuje umetnica.

Nju je zapravo zanimao intimni život žrtve i proces koji se odigrava u njenoj intimi.

– Oduvek me je čudilo što deo tog tamnog oblaka dolazi i iz umetničkog okruženja, iako smo svi zajedno živeli i prošli akademski život. Da li je potrebno reći da je figuracija deo osnovnog programa akademija i da se na njoj bazira istorija umetnosti – pita se Obradović i dodaje da se kao mlad autor nije obazirala na te kritike, te je ulagala napore u dalji rad, što joj je u tom periodu donelo nagradu za crteže iz Fonda profesora Vladimira Veličkovića, a time i jednu vrstu zaštite i razumevanja za izraz kojem u delima pribegava i koji neguje.

– Čini mi se da je neminovno da se kao ženski stvaralac figuracije nađete u krajnje neprijatnoj poziciji, jer možete biti, lažno moralistički, optuženi da tražite pažnju ili glumite žrtvu. A niko, u stvari, ne želi da bude žrtva, jer se žrtvena egzistencija ne može odvojiti od traume. Trauma nije samo događaj nego sve ono što se sa osobom, njenim telom i unutrašnjim svetom događa nakon mučnog iskustva. Nasilan događaj je za žrtvu završen, ostao je u prošlosti, ali telo i dalje živi to zbivanje. Stičem utisak da jednolični pristupi temi nasilja, kao i pseudoumetničko brendiranje zločina, zapravo proizvode šok efekat. Javnost gubi priliku da se ozbiljnije upozna sa samim fenomenom i da zaista stane u odbranu ranjivih kategorija poput dece – primećuje ona i pita se: Kako zaštititi dete u savremenom dobu? Kako prepoznati predatore koji mogu biti i u našem najbližem okruženju dugi niz godina? A potom i odgovara, da bi možda pomoglo da se društvo bolje upozna sa fenomenom traume, procesom lečenja, s „okidačima“ kroz koje žrtva svakodnevno prolazi.

Kako kaže, iskrena podrška, empatija, razumevanje okoline su deo izlečenja.

– Potrebna nam je otvorenost i češći, iskreniji razgovori o bolnim temama, jer bol ne možemo izbeći. Moji crteži su pokušaj da o tome razgovaram s posmatračem. Da u njemu pobudim dijaloško biće, da sebe i njega podsetim da je umetnost pre svega stvar duše. Nažalost, za dušom često posežemo tek onda kada nas životne okolnosti sateraju u kut, na rub. Suočavamo se sa problemom brutalnosti, ali ne zato što je ona postala uobičajena, nego zato što smo svedoci brutalne banalizacije ozbiljnih, večnih tema – zapaža umetnca.

Povodom njenog izloženog rada Osmeh kaže da je nastao iz sakrivanja, tišine i nemoći, iz pokušaja da se razume slojevitost bića i humora. To je osmeh balona pred pucanjem. I rad Svi moji pokušaji je sastavljen isključivo od odlivaka (danas uobičajene) psovke fuck you.

– Rekla bih, na kraju, da naš istorijski trenutak predstavlja jedan Gordijev čvor. Na nama je, međutim, da pronađemo rešenje za taj preplet merljivih i nemerljivih, znanih i neznanih sila, da nerešivo učinimo rešivim. To moramo učiniti radi budućih naraštaji. Oni će nas jednom, sasvim sam sigurna, pitati zašto nismo posložili osnovne stvari, sklopili najvažnije kockice našeg života i postavili pravilne i čvrste orijentire. U umetnosti i „izvan“ nje – konstatuje umetnica Maja Obradović.