Foto: Nebojša BabićOčekujem da se koncertna dvorana u potpunosti uklopi konceptualno u kulturnu ponudu Novog Sada i pre svega Novog Sada kao Evropske prestonice kulture i stotine događaja koji su planirani.
To je jedan moderan prostor u kojem će se odvijati mnogi lepi događaji – poručio je u razgovoru za Danas violinista Stefan Milenković uoči otvaranja nove koncertne dvorane u prestonici Vojvodine u kojoj je upravo on postavljen za umetničkog direktora.
Prema njegovim rečima, ljudi će zaista uživati da dođu u ovu salu na bilo koji događaj. To jeste koncertna dvorana ali se može upotrebljavati i za neke druge stvari, ne isključivo za klasičnu muziku.
Povodom dočeka Nove godine po julijanskom kalendaru 13. januara odavde će premijerno biti emitovan onlajn koncert u okviru kog će Milenković i novosadski kamerni orkestar Camerata Academica ugostiti džez pijanistu Vasila Hadžimanova i druge.
* Da li je za razvoj umetničke delatnosti potrebno, izuzev koncertne dvorane, još infrastrukture?
– Za razvoj klasične muzike nije potrebna neka megalomanska infrastruktura. Pre svega treba da postoji hram, odnosno prostor gde možete uživati u lepom koncertu koji ima zvuk, sala koja diše sa izvođačima na sceni. To je ključno. Sala, kakva je u Novom Sadu, treba da ima neke modernije, najosnovnije stvari, kao što su mogućnosti snimanja, režije, kamere za striming, sve te stvari koje se podrazumevaju, neke logističke spojeve u okviru same sale, da se lako pristupa ili odlazi kada dolaze neke veće grupe. Ono što je bitnije jeste da što više ljudi dođe u kontakt sa onim što mi radimo, da je što više ljudi upoznato sa klasičnom muzikom, muzičarima, kompozitorima, kompozicijama, sa različitim instrumentima. Da imaju to u svom životu kao jedno od iskustava i na svojoj paleti kao jednu od ponuda.
* Govoreći o umetnosti kao procesu u koji se stupa od najranijih dana i muzičkom školovanju, da li je potreban drugačiji način prepoznavanja talenata koji bi obuhvatio i one koji nisu ni razmišljali o tome da upišu muzičku školu?
– Da. Naša misija šira je od samog izlaska na scenu, pripreme i sviranja koncerta i pružanja publici produkta koji je najbolji što možemo da ga damo. Imao sam priliku da idem u indijanski rezervat Navaho. To je scenario u kojem dolazite sa jednom umetnošću koja je toliko daleka od njih i ima nepopularnu konotaciju umetnosti belog čoveka, što povezuju sa kolonizacijom i svom patnjom koju su iskusili. To je primer kada idete negde gde nema prilike da se čuje koncert, gde nema ni nekakvog interesa da se čuje koncert. Na taj koncert koji je održan poput lektire i demonstracije, na kome sam pričao o sebi, svirao i govorio o delima, dolazili su vozeći se satima da bi videli šta je to. Na kraju su mi rekli da su prepoznali da je moje srce na pravom mestu, i drago mi je zbog toga, jer sam hteo da to tako bude prihvaćeno, jer sam otvorio sebe. Da li će neko od njih odlučiti da svira violinu, ili da se posveti klasičnoj muzici, nije toliko bitno. Činjenica je da su to ljudska bića koja su cenila to što radim i kompozitore za koje verovatno većinom nisu ni čuli, ali su prihvatili to kao jedan oblik razmene energije. To je veliki deo onoga što ja i u Srbiji želim da radim, da idem u što više mesta, u što više škola gde nemaju prilike da čuju nekakav koncert ili klasičan instrument. Da se predstavim i da im pokažem šta je život umetnika, muzičara. Prepoznavanje talenata nešto je što se kreće simultano. Ljudi treba da su inspirisani, da imate što više zainteresovanih, a ko je vrstan pedagog, a imamo takvih, zna odmah da prepozna nekoga ko je zaista ne samo zainteresovan, već ima i predispoziciju, fizičku, mentalnu, emotivnu, odnosno talenat. Talenat je kompleksan, ali bez rada nije dovoljan. Mislim da ta vrsta prepoznavanja već postoji i da tu nema nešto drugo što treba raditi.
* Kako ljudima približiti kulturu a da se to ne svede na kampanju s vremena na vreme?
– Šta je uopšte kultura? To je kompleksno, možemo da počnemo od praskozorja civilizacije, ima mnogo definicija. Kultura je nešto što je teško da se uradi stihijski. Činjenica da u nekim okruženjima postoji određeni tok ponašanja. Ako hoćete da ubacite ideju koja je drugačija, to nije lako i da biste došli do što više ljudi to često mora da se radi. Bolje je da se radi postepeno i što ranije. Obrazovanje i čitanje, deci od malih nogu treba tražiti da govore, da odgovaraju, da znaju da ustanu i kažu svoje mišljenje. Pristup u kome govorite nekome nešto ne daje dobre rezultate, već treba nešto i da ih pitate, što je za mnoge veoma nelagodno. Tako je i u muzici, i u svim predmetima, u školi, na univerzitetu, tako je svuda. Sve to, u malim dozama, servira se što ranije i onda se neguje poput neke biljke. A ne da je zasadite već gotovu i svima pokažete da je tu, prosto ne može. To je način da postoji ponuda, da provejava, da je prisutna, da zastupa lepe stvari. Neko to neće registrovati odmah, ali pre ili kasnije će doći u dodir sa tim, čak i ako ima nešto protiv toga, što je apsurdno, jer je čudno da neko ima nešto protiv lepih stvari. Pre ili kasnije će se barem navići ako ništa drugo. Postepeno je bolje, ali konstantno, godinama, a ne agresivno.
* Kako biste ocenili kulturnu situaciju u Srbiji?
– Imamo ogromnu ponudu, mnogo kreativaca, dosta smo eklektičan narod, veoma smo, u najkreativnijem smislu, svojeglavi, tvrdoglavi, i to je dobro jer se tu stvara jedna kreativna tenzija, baš kada mislimo da su stvari previše različite i da nekada bodu estetiku. Kada se tradicije ukrste, ili čak sukobe, tu se najčešće stvaraju najlepše stvari. Po meni, u Srbiji ima nešto, već i te kako jako. Ne može se govoriti o standardu, jer to nije nigde standardizovano. Malo zemalja radi nešto na nekom nivou, državnom, gde je standard da je kulturna situacija ovakva ili onakva. Činjenica je da neke zemlje pridaju kulturi veći značaj nego neke druge. U Srbiji nemamo neki standard brige o kulturi, ali isto tako nije da se ne brinemo o kulturi. Veoma smo raznovrsni, imamo neverovatnih umetnika, ali neke stvari sigurno mogu biti bolje. U Beogradu, pored Kolarca, treba nam jedna zaista svetska koncertna sala sa većim kapacitetom za toliki grad, jer praktično svi drugi u regionu sada to imaju osim Beograda. Skopska filharmonija ima sada fantastičnu salu, Lisinski u Zagrebu, a mi ne. Nadam se da je to zakašnjenje samo nagoveštaj da ćemo imati fenomenalnu salu na kraju. Pored muzike, ljudi kod nas dosta čitaju, što nije slučaj sa bilo kojom zemljom na svetu, a idu i na koncerte, predstave. U SAD ne postoji kultura teatra. Naći ćete u najvećim gradovima teatar, ali prosto nije sastavni deo navike i života. Imamo dosta toga, već dobrog.
* Kako biste uporedili muzičku scenu što se klasične muzike tiče u Srbiji i svetu?
– Tu ima nekih i sličnih, i različitih i identičnih stvari. Razlika između SAD i ostatka sveta je recimo to što u Americi ne postoji država ili grad koji finansira klasičnu muziku, nego se sve zasniva na privatnim sponzorima. Oni imaju takav zakon da imaju olakšice od taksi. Mnogi ljudi imaju poriv da pomažu da u njihovom gradu postoji festival, filharmonija, serije koncerata, da dolaze umetnici. Tim imućnim ljudima znači da budu uključeni u to i da omogućavaju umetnicima da žive, da rade ono što vole i da se koncerti dešavaju. To je nešto gde se Srbija razlikuje od Amerike, kao i većina drugi zemalja Evrope. Ono što u Srbiji postoji jeste istorijat klasične muzike. Tu su dolazili najveći umetnici, i to sećanje na njih, obris tih umetnika koji su prolazili decenijama kroz Srbiju, ostaje i živi i dalje. Možda i jače nego u Americi, gde ima puno država. U nekima čak i nemate klasičnu muziku, ima malo orkestara ukoliko ih uopšte ima, nema koncerata, a u drugim državama se to dešava maltene svaki dan. Danas se zahteva da svaki umetnik donosi nešto novo na scenu. Mi, budući da smo eklektični, mislim da ćemo se lakše uklopiti u sve to nego neke druge zemlje, poput aktuelne violinske sile, Južne Koreje, koja ima strašnu disciplinu u mentalitetu. Klasična muzika nikada nije bila masovna umetnost, može da se kombinuje sa nečim i da se maksimalno popune kapaciteti. Suština jednog akustičnog instrumenta je za jednu salu, za jedan opseg, i ne može da se svira na stadionu, tako da će uvek imati određenu publiku ali i mladu publiku, što je ono lepo kod nas. U mnogim stvarima smo u korak sa svetom, ali ono što treba raditi organizovanije i smišljenije je marketing i plasiranje u svetu. Mali je broj zemalja koje to rade organizovano i strateški, ali one koje to rade imaju ogroman rejting, jer je to lep način da se predstavi narod, kultura i mentalitet, kroz muziku, raznovrsnost izraza, a opet u jednoj umetnosti koja je klasična.
* Nakon nekoliko decenija vratili ste se u Srbiju. Da li je to neki novi početak ili predstavlja kontinuitet u dosadašnjem radu?
– I početak i kontinuitet. Pored koncertne aktivnosti koja će se vraćati postepeno, kao i za sve moje kolege u svetu, moj fokus će biti na našim studentima i posvećivanju njima, kao i na promovisanju klasične muzike kod nas, upoznavanju što više ljudi sa onim što radimo. U tom smislu je nastavak, a sigurno je početak jer se vraćamo na Stari kontinent, mada sam uvek bio jednom nogom tu, ali sada će nam baza operacije biti ovde, bićemo bliže porodici, i ići ću u Ameriku dva-tri puta godišnje. Po meni je to sasvim dovoljno, i u ovoj fazi života i karijere pravilna raspodela mojih i naših energija.
Koncert za doček po julijanskom kalendaru
Doček nove 7529. u organizaciji fondacije Novi Sad Evropska prestonica kulture 2021 biće emitovan putem portala visitns.rs i na drugom programu RTS-a u sredu u 20 časova. Na koncertu nastupa, pored Stefana Milenkovića sa orkestrom Camerata Academica, i džez pijanista Vasil Hadžimanov.
U okviru dočeka nastupaju i: Električni orgazam, Buč Kesidi, bend Džezva&Džezvica, violinistkinja Lana Zorjan, Novosadski duvački kvintet, sopran Agota Vitkai Kučera sa pijanistkinjom Jelenom Simonović Kovačević, reper Filip Arsenijević, hor Sveti Stefan Dečanski sa gudačkim orkestrom Orfelin, a za najmlađe biće izvedena Opera za decu Udruženja umetnika „Visoko C“.
Nastavnici koji inspirišu
– Mislim da najveće i najbolje škole ili čitavi pedagoški sistemi, kao i vrhunski univerziteti, jesu inspirativna mesta gde ste motivisani da učite i apsorbujete znanje. Svaka institucija ima tu ulogu i dužnost da zainteresuje studente i inspiriše ih da nauče nešto, a ne samo da im se predstavi materijal. To nije lako i ne može da se uradi sistemski. To zavisi od nastavnika koji moraju imati tu moć. I u najvećim i najboljim institucijama imaćete profesore koji su dobri i one koji su odlični, iako znaju isto. Oni koji su vrhunski imaju način da prenesu ono što znaju na svoje studente – kaže o važnosti škole u umetničkom razvoju Stefan Milenković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
