Susret sa "velikim zlom" 1

Stih grčkog tragičnog pesnika je suviše gust, suviše nabijen asocijacijama koje stvaraju čitavu mrežu referenci na pojmove, događaje i ličnosti koje su integrisane u duhovni svet Grka, ali su strane čak i eruditima među današnjim gledaocima. To može da predstavlja neku vrstu balasta koji sakriva bitno. Uverljiva predstava traži psihološku preciznost, što znači da glumci moraju da razumeju psihološku motivaciju i pozadinu priče kako bi tačno predstavljali Evripidov svet. Detaljna „pozadinska“ priča koju smo razvijali tokom procesa proba uključivala je hronologiju kraljevskih događaja, potom događaja koji su se dogodili od kad je Trojanski konj ušao u grad, do savremenog trenutka drame. U radu na primarnim emocijama i temama koje povezujemo sa tekstom, uključujući rat, porodicu, moć i kolaps moralnih vrednosti otkrivali smo i sadržaje koje su tokom proba iznosili glumci. Bilo je to uzbudljivo iskustvo – kaže za Danas reditelj Nebojša Bradić uoči večerašnje premijere Evripodove drame „Žene u Troji“ na sceni Narodnog pozorišta Priština izmeštenog u Gračanicu.

Prva repriza zakazana je sutra u Zvečanu, a potom će ova predstava učestvovati na letnjim festivalima: „Viminacium fest“, „Novi Tvrđava teatar“, „Teatar u tvrđavi“, „Nišvil teatarski festival“, „Antika fest“.

* Zašto je izbor predstave za ovogodišnji Antika fest pao baš na Evripidovu tragediju „Žene iz Troje“ i šta je to što 25 vekova star tekst čini tako potresno aktuelnim?

– Tema ovogodišnjeg Antika festa su posledice ratova, sudbine pobeđenih, bol koji ne pripada samo poraženima već i pobednicima, destruktivni nagoni, čije su žrtve humanost i čovekov razum. U tom smislu, izbor Evripidovog teksta je logičan i uvremenjen. Glavna junakinja u Evripidovoj tragediji „Hekuba“ uzvikuje: „Srećan je onaj ko u životu ne susretne se nikad sa velikim zlom!“ Važno je uočiti da to „veliko zlo“ nije izabrao tragički junak, ono mu je nametnuto, te stoga tragediju iznutra gledamo i doživljavamo, ona nije samo simbol s kojim bi trebalo da se upoređujemo ili poistovećujemo. U „Ženama iz Troje“ se već nalazimo u bezumlju uzroka i posledica rata i robovanja, pa je ta situacija, bila ona trojanska ili naša, ona od juče ili od početka sveta, u prisustvu „velikog zla“, zapravo latentno tragična pozicija u tragediji u kojoj živimo.

* Kako je jedan mitski rat iz 12. veka pre Hrista, koji je umnogome oblikovao antički grčki svet, postao „matrica“ za sve kasnije ratove do 21. veka, pa i onog što se događa na Kosovu i Metohiji?

– Neuporedivo je lakše osramotiti ženu nego se suprotstaviti moćnim kraljevima koji žele da ovladaju svetom. Korišćenje lepote i slabosti jedne žene kao alibi za sva zla koja čine zavidni, mržnjom ostrašćeni muškarci je jedna od „matrica“ na kojoj su građeni mnogi ratovi. Helenina odluka da ode sa Parisom je korišćena kao izgovor za početak Trojanskog rata. Međutim, njen muž Menelaj je pošao u rat ne da bi kaznio Helenu, već Parisa koji je zloupotrebio njegovo gostoprimstvo i povredio njegovu sujetu. Slična je priča o povodima i uzrocima savremenih ratova. Suštinski nevažni povod kakav je sujeta jednog kralja donosi fatalne posledice za hiljade pobeđenih i pobednika.

* „Evropljani“ – Grci i „varvari“ – Trojanci sa Maloazijske obale – koliko je takav odnos shvatanja stvari relativan i promenljiv u ratu sve do danas?

– Zamislimo samo da je Evripid reditelj koji nama danas režira svoju tragediju „Žene iz Troje“. Verujemo da on ne bi prevideo da i danas oko nas padaju Troje, još uvek gore gradovi i nestaju zajedno sa nama. „Veliko zlo“ o kome govori Hekuba i danas traje, kao u vreme nedavnih bežanja, ratišta, zgarišta i logora. U Evripidovom vremenu bahati agresor su bili Grci koji su u osvajačkim ratovima pustošili Sredozemlje. Poraz u jednom takvom ratu doveo je do sloma grčke države. Pre nepunih sto godina Evropa je bila nasilnik što žari i pali po mirnoj srednjoj Aziji. Danas su neke druge sile. Civilizacija koja silom nameće svoj sistem vrednosti, za druge civilizacije može da bude pakao.

Autorski tim

„Žene iz Troje“ su koprodukcija NP Priština i NP Timočke Krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar. Osim Nebojše Bradića, koji je na osnovu Evripida i Sartra za scenu adaptirao jednu od najboljih antičkih tragedija u prevodu na srpski Danila Kiša, autorsku ekipu čine: kostimograf Marina Vukasović Medenica i kompozitor Zoran Erić. U predstavi igraju: Ivana Kovačević, Ana Bretšnajder, Milena Jakšić, Isidora Građanin, Igor Damnjanović, Nebojša Đorđević, Miloš Đuričić, Miloš Tanasković, Viktorija Arsić, Irena Stanković, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Olivera Bacić i Katarina Jeličić.