Sandučići za prvu pomoć su uvek na zidu, tako da u ovoj instalaciji ništa nisam dirao. Samo sam kutije multiplicirao, a naslovom i strukturom ih postavio u red kao spomenike na groblju. Čitava priča o životu i smrti u stvari je priča o nekoj vrsti radosti. Kad to kažem, mislim zapravo na ushićenje koje čovek iskusi kad oseti da je živ pa ne može to da objasni nego se samo jako raduje. Groblje je samo mesto koje pojačava to ushićenje – kaže Radoš Antonijević, vajar i docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, povodom svoje aktuelne izložbe, koja će biti otvorena do 11. maja Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

* Kada se stave u odnos rad „Groblje” s kutijama za prvu pomoć i naslov izložbe „Neka vrsta radosti“, ovde i sada u Srbiji, gde vlada svekolika beda – gde čovek da pronađe radost?

– Teško je reći gde se sve nalazi radost. U svakom slučaju ona je uvek za mene u vezi sa osećanjem života. Sa osećajem da smo živi. Ta erotičnost života, kada nas on zapljusne sopstvenom supstancom, osetimo zadovoljstvo uprkos svemu što nas okružuje. Uprkos tome da smo konačni, uprkos tome da nam je možda smanjena plata, uprkos tome da je gužva u saobraćaju, uprkos svemu tome u nekom trenutku mi ipak želimo da živimo. I to ushićenje života nas podiže na onu lestvicu radosti koja prevazilazi sve te konačnosti ili prevazilazi osećaj racionalnog viđenja sveta u kome sve pomalo nema smisla. Ta radost je zapravo potpuni oponent racionalnom shvatanju u kome je sve konačno, u kome se ne vredi boriti. Ali ona nam ne daje racionalno objašnjenje, nego samo ushićenje. I, moj rad, odnosno ova izložba putuje na dva kanala.

* Koji su to kanali?

– Jedan je moje lične radosti koja dolazi iz stvaranja umetnosti ili kontakta s njom, a drugi opšta priča ili velika tema života u kojoj se svi ljudi osete radosnim kada su živi. Te dve stvari su se u mom ličnom životu pomešale, valjda zato što sam u tim godinama kada se ovi momenti spajaju i dolaze kao tema, kada se meri…

* Gde ste vi?

– Negde na sredini. Podjednako su mi udaljeni i početak i kraj. Bar tako osećam. I kao skulptor sam uvek na razmeđu dva toka. Jedno je savladavanje materijala i nečega što je u njemu nestabilno i s druge strane želja ili vizija koja je uvek kao i svaka apstrakcija idealizovana, kojoj se teži ma koliko izmicala. Reč je o ushićenju za idealom i borbi sa materijalom ne bi li se ideal dosegao. Skulptori se, zapravo, uvek bave time.

* Ima li i na koji način naslov izložbe „Neka vrsta radosti” veze sa Sartrom?

– Ima sa Sartrovim romanom „Mučnina“ kad glavni junak oseti ushićenje dok sluša bluz pevačicu iako je dotad stalno ophrvan apsurdom života. Ali je ovde više reč o večnoj ljudskoj drami između materijalnosti, odnosno njene kratkotrajnosti, nestabilnosti žive tvari s jedne strane i uhićenja za lepotom života s druge. Kada kažem materijalnost, zapravo mislim na fizičko postojanje, na mesnatost sveta koja je sočna, ali ume da zasmrdi kao i Sartrovom junaku.

* Koristite materijal iz pop kulture i iz svakodnevnog života koji imaju svoju upotrebnu vrednost kao što su recimo saobraćajni znaci?

– Ovo što ste vi pitali jesu više teme koje dolaze iz raznih polja. Neke iz direktnog kontakta sa fizičkim svetom. Tako će se skulptura „Kapsula“, koja je od gline, trošiti tokom trajanja izložbe. Ona je u obliku svemirskog broda iz filma „Odiseja u svemiru 2001“ u kom glavni junak putuje u kapsuli da bi konačno stigao na Jupiter gde doživljava svojevrsno prosvetljenje. Ima ta čuvena scena u filmu koja se meni čini značajnom zato što ovde, za razliku od kreiranja očekivanog sveta budućnosti van naše planete koji se uvek trudimo da učinimo tehnički opremljenim s mnoštvom inovacija i noviteta iz te sfere, posebno kod svemirskih brodova, glavni junak umire u sobi s renesansnim slikama i skulpturama koje ga okružuju. U atmosferi tog novog života, renesansnog trenutka gde on umire a zapravo se ponovo rađa, kapsula u kojoj je on došao stoji kao skulptura u, nazovimo to, dnevnoj ili spavaćoj sobi. Poželeo sam da i ja u Salonu dobijem istu takvu formu, samo, pošto ovo nije scena iz filma nego Galerija, računam da će u takvoj vrsti prostora skulptura „Kapsula“ biti prisutnija ukoliko naglasim njenu materijalnost i s mnogo gline je suprotstavim tehnološkom obliku svemirskog broda.

* Hoće li do kraja izložbe potrajati „Kapsula“?

– Ona će se sušiti, pucaće, a kad se izložba bude završila, nekim ću je čekićem izdrobiti, skupiti u kesu a konstrukciju ću posebno izneti. To znači da je Kapsula jedan privremeni ili poluprivremeni objekat zato što je konstrukcija stalna i na nju ću se ponovo vraćati. Tako će tokom trajanja izložbe njena površina biti ovakva samo ovde a sledeći put već drugačija.

* Kako ste napravili „Kamen s Meseca“?

– To je armirano-betonska konstrukcija, a sama forma rađena je po originalnom kamenu s Meseca koji se nalazi u našem Muzeju istorije Jugoslavije. U prirodi je to kamičak od 1,1 gram, dobio ga je Tito, to jest narodi i narodnosti Jugoslavije od američkog predsednika i zaista je donet sa Meseca. Meni je bila potrebna tema i forma koja nije ovozemaljska a oduvek sam želeo da izvajam nešto obično kao što je kamen. Kao što je ništa. Zato što, kad kažete kamen, teško možete da definišete kog oblika on treba da bude, a s druge strane je nešto i jako bazično. Kamen uvek asocira na realnost, ovozemaljsko, opipljivo i postojano. Nešto na čemu se nešto može utemeljiti. A ovo je kamen sa Meseca i u svom nazivu nosi naš doživljaj nebeskog tela uz koji vezujemo romantična osećanja, uz pojam mesečine ide nešto onostrano. Pa imamo tako kamen kao nešto konkretno s jedne strane, i nedohvatljivost Meseca s druge.

* Možete li nešto više reći o vašim radovima „Savršenstvo“ i „Šator Lovćen“?

– „Savršenstvo“ je instalacija napravljena od saobraćajnih znakova Odron na putu. Zato što je ovo upozorenje i eksces u kretanju. Mi ga shvatamo kao događaj koji nam smeta. Ovde je pak sve složeno u arabesku gde vlada harmonija kosmosa, vaseljene. Zapravo, svaki „Odron“ je deo kruga, priča o kruženju materije, harmoniji kretanja i ima mnogostruku povezanost s kamenom.

* U svakoj situaciji kamen.

– Kamen koji se odronjava na kolovozu ili na Mesecu gde ga je kosmonaut pronašao i doneo kod nas. Zatim, svemirski brod iz filma – zone pop kulture, koga dovlačim u stvarnost i pravim ga od blata, odnosno opet od materijalnih ostataka. Oblik „Šatora Lovćen“ preuzet je od čuvene kamenite planine. U ovom radu i ne pravim kamen nego ga pretvaram u upotrebni predmet tako da on asocira na našu kratkotrajnost, pomičnost, naše putovanje kroz ovaj svet koji je ograničen. S druge strane, sam oblik šatora je planina – kao nešto stalno, konstantno, utemeljeno, i za nas i našu srpsku kulturu veoma bitno. Na vrhu Lovćena nalazi se mauzolej Njegošu, velikom srpskom pesniku. Mauzolej je pravio čuveni skulptor, što je meni bitno. Na kraju se sve ovo veže u neprekidnu nit. I „Groblje“, napravljeno od kutija da se telo očuva, da zašije neku ranu ili da smanji bol povređenom telu. A to telo je zapravo kamen. Jer smo napravljeni od blata, od gline koja opet nastaje tako što se drobi neki kamen. Tako da se sve navedeno može čitati i kao priča o telima kojih nema.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.