U Fondaciji Beyler u Bazelu je u januaru otvorena izložba o Edvardu Hoperu (1882-1967), ključnom slikaru američke savremene umetnosti.
Ne može se reći da je ovo retrospektiva, iako su na izložbi obuhvaćeni svi periodi ovog slikara. Ovo događanje bi trebalo da traje do 17. maja, ali zbog vanredne situacije, Fondacija je trenutno zatvorena, tako da će izložba sigurno biti produžena.
Predstavljeno je šezdeset i pet radova od 1909. do 1965. godine. Kustos izložbe, Ulf Kuster, odlučio je da se fokusira na temu pejzaža, iako je umetnik poznatiji po scenama urbanog života i portretima.
Ulja, akvareli i crteži koji su izloženi ističu, često napuštene pejzaže bez ljudskog prisustva ili ukrštene puteve i staze. Svaki od ovih radova ukazuje na umetnikov neverovatni osećaj za prostorno izražavanje pomoću upotrebe kosih linija.
Najveći broj eksponata potiče iz Whitney Muzeja u Njujorku, u kome se nalazi oko tri hiljade dela, što predstavlja najveću kolekciju ovog slikara.
Kada pomenemo Hopera, odmah se setimo njegove slike iz 1942. godine pod nazivom Nighthawks (Noćobdije): žena, dva čoveka i kelner u osvetljenom baru u mračnoj ulici.
Po njoj je postao poznat širom sveta i ta slika predstavlja amblem čitavog američkog stila života. Ovo njegovo delo je toliko reprodukovano u svim mogućim oblicima, ali i pored toga nije ništa izgubilo od svoje originalnosti i simbolike.
Posle studija u Njujorku, Hoper je nastavio usavršavanje u Evropi. Iako je u Parizu bio pod velikim uticajem impresionista (Dega, Pisaro, Renoar), po povratku u Ameriku posvećuje se realizmu i postaje glavni predstavnik pravca American Scene i shvata da je njegova ideja o univerzalnosti slikarstava pogrešna, jer su američkoj publici potrebni američki umetnici.
U kasnijem periodu se jasno može videti uticaj kubista, naročito Rotka i Mondrijana.
Njegove teme su često beživotni, otuđeni i ukočeni likovi. On se posebno interesovao za scene iz života ljudi u američkim velikim gradovima ili za tipične pejzaže iz predgrađa.
Takođe su veoma uočljivi kontrasti između jarke svetlosti i oštrih senki, koji daju posebnu atmosferu. Na njegovim platnima vladaju mir i tišina koji podstiču posmatrača na meditaciju o onome šta se zaista dešava iza realističkog prikaza situacije. Na slikama su isto tako veoma važni prozori bez stakla koji pružaju viziju spoljašnjeg sveta iz unutrašnjosti prostorija ili obratno.
Mnogi poznati sineasti su bili fascinirani Hoperovim svetom. Inspirisao je Hičkoka za film Psiho, Dejvida Linča za Plavi somot, Vima Vendersa za Kraj nasilja; kao i Vudi Alena, Džarmuša i Tima Bartona. Vim Venders ne samo da je prisustvovao otvaranju izložbe, nego je snimio i kratkometražni film u 3D tehnici, pod nazivom „Dve-tri stvari koje znam o Edvardu Hoperu“ (#FondationBeyeler #BeyelerHopper #WimWenders).
Venders doživljava Hoperove slike kao delove filmskih kadrova koji nikada nisu snimljeni i pita se šta se dešava dalje sa svim tim ličnostima u sledećem trenutku.
On je isto tako fasciniran svetlošću koja daje tu specifičnu atmosferu na njegovim platnima, jer smatra da se na filmu svetlost tako ne može dočarati. Posebno mu se dopadaju dela na kojima nema ljudi, već je jedina tema igra kontrasta svetlo-tamno, što je po sebi dovoljno da u nama probudi upravo ono što je slikar želeo.
Hoperovo celokupno delo se smatra kao jedna velika potraga za samim sobom.
Moguće je da izolovanost umetnikovih likova preslikava njegovu sopstvenu usamljenost. Ovo me je podsetilo na komentar koji sam skoro negde videla u vezi sa izolacijom u kojoj se svi trenutno nalazimo i koji kaže: Nismo li svi postali likovi sa Hoperovih slika?!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
