Da se naš jezik kvari pod naletom stranih reči i izraza, te da nam oni nisu potrebni jer nam je jezik dovoljno bogat puristički su stavovi koje praktično, kako kaže Klajn, više nijedan lingvista ne zastupa. Naš jezik u stvari ne bi bio toliko bogat da nije reči stranog porekla.

U jezik pristiže mnogo pozajmljenica, ali one nikako ne potiskuju domaće reči, već funkcionišu paralelno s njima i to često sa specifičnim značenjem, objašnjava lingvista Marko Simonović u radu „Šta se actually dešava među jezicima“. Uzimajući za primer englesku reč dejt, Simonović pokazuje kako ona u našem jeziku pokriva samo deo značenja imenice sastanak – ljubavni sastanak. To ne znači da će se zaboraviti izraz ljubavni sastanak, a pogotovo sastanak, jer reč dejt „nema tendenciju da se širi na ostala značenja ove imenice“ (*dejt vlade, *poslovni dejt). Na sličan način se mogu objasniti biznis, šou, šoping, koje se koriste kad se misli na određenu vrstu poslovanja, zabavne emisije, kupovine (kad kupujemo hleb i mleko, ne kažemo da idemo u šoping).

Razlog velikom broju anglicizama koje koriste stručnjaci za marketing Simonović vidi u činjenici „da oni u svojoj realnosti susreću niz vrlo specifičnih koncepata, koje uglavnom upoznaju na engleskom jeziku“. Pri tome ništa ne iščezava iz maternjeg jezika tih stručnjaka, barem, kako on ističe, to nikad nije dokazano.

Mnoge pozajmljenice se mogu zameniti nekom od domaćih reči: može se reći računar umesto kompjuter (mada se i ovde govori o razlikama u značenju), sukob umesto konflikt, međunarodni umesto internacionalni, rasprava mesto diskusija, zamisao mesto ideja… Što one stabilno stoje u jeziku jeste, između ostalog, zbog tvorbenog potencijala koje imaju za razliku od srpskih reči. Od kompjutera se mogu izvesti kompjuterizovati, -izovan, -izacija, od računara ne, zatim, od ovih drugih, konfliktni, internacionalista, internacionalistički, diskutabilan, idejno (još primera daje Klajn u Srpskom jezičkom priručniku, gde opsežno govori o tuđicama i purizmu).

I Egon Fekete je strane reči shvatao kao sredstva za obogaćenje našeg jezika. Govoreći (i) o kroatizmima, prema kojima ima naročitog otpora, podseća na mnogo onih za koje se i ne zna da su „tuđe“: jezikoslovac, papir, naslonjača, kovčeg, ishitren, priuštiti, zarez (Jezičke doumice II). Da dodamo još ovakvih primera iz drugih jezika: zapeta je rusizam, čamac, boja, top su turcizmi, soba, lopov, cipela hungarizmi, vaga i pegla germanizmi…

Tuđice su neophodne u jeziku i bez njih bi komunikacija bila krajnje oskudna. Istina je da se u nekim tekstovima i u svakodnevnoj komunikaciji primećuje nagomilavanje stranih izraza, pa domaće reči koje bi možda više odgovarale budu zapostavljene, ali to ne ukazuje na siromašenje jezika, već je odraz lošijeg stila, pa i nedovoljnog jezičkog obrazovanja.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.