Foto: Dalibor Danilović

Ovo je Anino prvo igrano dugometražno ostvarenje a oni koji su pogledali njegovu kontrolnu projekciju tvrde da ne deluje debitantski i da unosi svež dah u ovdašnju kinematografiju.

U najkraćem, „Ajvar“ govori o bračnom paru Vidi ( Nataša Ninković) i Banetu (Sergej Trifunović) koji već duže vreme živi u Skandinaviji. Imaju uspešne karijere, dovoljno novca za pristojan život i psa, ali nemaju decu. Bane u Beogradu ima mladu ljubavnicu, za koju je Vida saznala i o tome ćuti. Naslov filma „Ajvar“ je prema Aninim rečima metafora prepoznatljivog elementa svakog emigrantskog života, budući da većina onih koji odlaze Srbije i sa Balkana nose sa sobom ovaj gastronomski specijalitet.

Ostvarenje „Ajvar“ je generacijski film. Po čemu je vaša generacija sedamdeset i drugo godište specifična?

– Moja generacija je pretrpela dva ozbiljna talasa iseljavanja, prvi početkom ratova devedesetih, da bi se u poslednjih desetak godina to ponovilo, u ovim mirnodopskim uslovima. Mislim da generacija ovih sadašnjih klinaca koji završavaju fakultete ima još manju dilemu otići ili ostati. Nije promena mesta života ništa loše, samo po sebi. Mene užasava što nas danas odlikuju odustajanje i osećaj nemoći, apatija , odsustvo optimizma, a pre svega mi se malo gadi sistem vrednosti u kojem živim. S jedne strane sam zahvalna što sam imala deo života, onaj formativni, u jednoj velikoj i pristojnoj zemlji koju sam volela i iskreno osećala pripadnost tom bogatom i raznolikom nasleđu. Onda sam se naglo suočila sa potpunom devastacijom vrednosti koje su me oblikovale i poništavanjem svega što bi se moglo zvati jugoslovenskim identitetom, i saterivanjem u neke male i ksenofobične torove. Mislim da tu, u tom dabogda imao pa nemao ključu, leži i sva nesreća ove moje generacije koja je zakačila ponešto od oba sveta. Zato mislim da je to film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde.

Nema velikih ženskih uloga, čak i kad su dve žene u kadru, razgovaraju o muškarcu. Zašto ste odlučili da svoj film postavite iz ženske vizure?

Foto: Promo

Samo se glupe žene hvale rečenicom koju sam sto puta čula „ja imam muški mozak.“ Pametna žena se bori za pravo na „ženski mozak“. Kad svojoj junakinji na filmu ili u seriji daš kompleksan ženski mozak, dobićeš i jak ženski lik koji može da bude svakakav – jak i hrabar, osetljiv, nežan, brutalan, zavodljiv… sve to može u jednoj ženi. Samo da nije dobro odeveni fikus. S druge strane, čini mi se da nam je ova poslednja dekada ponudila najnezanimljivijeg i najseksualnijeg od svih muških stereotipa od početaka kinematografije – uplašenog, isfrustriranog, emotivno nedostupnog čoveka u potrazi za poslom, u borbi da ga zadrži, u japi odelu kad mu to konačno pođe za rukom. Muškaraca koji ne pije, ne puši, puno trenira, rekreativno se drogira, žene bira po fotošopiranom modelu iz časopisa, štedi za skijanje, auto otplaćuje na lizing, stan na kredit, oprema ga u Ikei… Možeš lopatama da kopaš, u njemu nećeš naći Klinta Istvuda, ni Bogata, ni Indijanu Džonsa… muškarac koji se sam bori protiv sistema je passe. Čak je i Džejms Bond morao da istrpi ozbiljne hirurške zahvate da bi se uklopio u današnju političku korektnost. Što nas dovodi do pitanja – da li su ženski likovi postali kompleksniji i zanimljiviji zato što smo se feminizmom izborile da nam muški likovi na filmu postanu dosadni i „kastrirani“, ili se vreme izborilo za nas.

U omnibusu „Neke druge priče“ ste se već bavili temom materinstva, a ovo pitanje figurira i „Ajvaru“ Smatrate li da su žene u Srbiji koje ne mogu ili ne žele da imaju decu stigmatizovane?

– Nije fer da pričam o stanju u Srbiji jer, da budem iskrena, ne znam kako i koliko su žene stigmatizovane u Prokuplju ili Ljigu. Živim na Vračaru i krećem se u krugu ljudi gde su oni sa decom incident. U tom smislu, u filmu se ne bavim stigmatizacijom nego fenomenom. Veliki broj ljudi, iz kojih god razloga, nema decu. I to je jedno od ključnih pitanja ovog vremena i ovog društva. I svakog društva. Da se razumemo, ne patim ja nad činjenicom koju ćete svako malo čuti u medijima „ima nas sve manje“. Ima nas koliko nas ima. Nemanje dece je za mene mnogo veći intimni problem u životima dvoje ljudi nego što je to neka cifra na godišnjem popisu stanovništva. Ne lamentiram nad pitanjem da li je iz godine u godinu sve manje Srba. Ali sam isto tako svesna da društvo čiji je prosek godina 43 nije najzdravija sredina za život.

Glavne uloge u vašem filmu su poverene, moglo bi se reći najmarkantnijoj glumici i najmarkantnijem glumcu ovde Nataši Ninković i Sergeju Trifunoviću. Kako gledate na njegov politički angažman a kako na njegov nedavni nastup u emisiji Novi dan na N1 koji je vodila novinarka Minja Miletić?

Sergej je najpre odigrao ulogu u „Ajvaru“, a potom je dobio ponudu za ulogu predsednika PSG. Nema te uloge koju Sergej neće napraviti boljom nego što je predviđena scenarijem. Njegov politički angažman je nastavak njegovog dugogodišnjeg društvenog angažmana i ne razlikuje se od dosadašnjeg bavljenja socijalnim pitanjima, upiranjem prsta u nepravdu i stavljanjem sopstvene popularnosti u svrhu pomoći kome je najpotrebnija. Što se konkretne emisije tiče, čini mi se malo ne fer prema „Ajvaru“ da se u trenutku kad je Sergej snimio, po mom mišljenju, jednu od najboljih uloga u svom životu, bavim njegovim gostovanjem u emisiji koju gledam sa zakašnjenjem na Jutjubu, i to samo kad mi gostuju prijatelji.

Junacima vašeg filma je jasno da je ljubav između njih nestala ali o tome zajedno ćute. Da li je to trpljenje, izbegavanje suočavanja sa problemom nešto što bi se moglo reći da je specifičnost ovdašnjeg podneblja, da li se takvo stanje projektuje i mnogo šire, recimo na društveno političke odnose?

Duško Radović je odgovor na to pitanje umeo da sažme u jednoj rečenici „manji problemi se uspešno rešavaju većim“. U prirodi čoveka je da najteže progovara o onome što ga najviše muči i zašta nema rešenje. To se, posledično, može primeniti na sve segmente života. Da bi vam računi za struju i infostan delovali manje strašno, vi ih relativizujete Kosovom, prijemom u Evropsku uniju, svečanim otvaranjem pet kilometara autoputa… čime god. Tako se, na dnevnom nivou, amortizuje vaš mali život. I čik onda progovori da je Kosovo izgubljeno ’99., da eventualni prijem u tu famoznu uniju neće naše živote učiniti dramatično kvalitetnijim… Probaj majčin sine da kažeš da je tvoj tanani emotivni život važniji od svečanog zalivanja svakog metra betona novog autoputa… I o tome je „Ajvar“.

Domaći filmovi se pakuju za festivale i neretko tome prilagođavaju i svoje teme. Za koga ste vi pravili svoj film i kakve bi reakcije želeli da izazovete kod publike?

Pravila sam ga zbog sebe, a za sve koji se budu prepoznali ili učitali u tu priču. Nisu muško – ženski odnosi generacijska stvar. Ako su dobri, onda su univerzalni. Ono što je generacijsko u filmu je milje u koji su ti odnosi smešteni, sredine, porodica, bekgraund odnosno ono što je drugi plan filma. Bilo mi je važno da pravim nešto što me dotiče, što me muči, što poznajem. Nisam pravila kompromise računajući šta prolazi kod publike a šta na festivalima. Šta se očekuje u svetu od filma iz Srbije i koliko bedno je dovoljno bedno da bi se taj standard uklopio u sliku o nama u svetu. Nisam kalkulisala ni činjenicom da domaći gledalac ide u bioskop da se smeje i zabavi a ne da plače. Uopšteno uzevši, sve sam uradila pogrešno. I iskreno sam zadovoljna zbog toga. Srećna sam što su i ljudi koji su radili ovaj film jednako verovali da radimo nešto važno, mimo svih logičkih očekivanja. Zato sada, sa velikim uzbuđenjem i nemalim strahom, čekam prvu festivalsku projekciju na Paliću. To će biti prvi sudar sa publikom i njihovim reakcijama.

„Ajvar“ je radila pretežno ženska ekipa, kako je biti žena rediteljka u Srbiji i kako komentarišete da je kampanja „Me too“ koja je potresala Holivud ovde imala slab odjek. Znači li to da su filmski poslenici u Srbiji emancipovani i da takvih problema ovde nema ili se i o tome ćuti?

„Ajvar“ ima većinski ženski autorski tim. Naš doprinos „Mee too“ kampanji je konkretan: produkcija, scenario, režija, kamera, kostim, scenografija, sve potpisuju žene. Ali ajde, da ne bude baš skroz šaljivo jer nije, sigurno je da nije Vajnštajn jedini, da toga ima svuda u nekoj meri, da o tome treba da se govori i da to mora da se sankcioniše. Položaj žena reditelja se u poslednjih deceniju, dve popravio. Istini za volju, i danas nas ima znatno manje nego muškaraca, ali to nije ni približno onom odnosu snaga kakav je bio kad sam ja upisivala fakultet. Druga stvar je što su žene, kako mi se čini, u manjem broju zainteresovane za tu profesiju nego muškarci. Ipak se i to s vremenom menja. Možda ti, kao ženi, treba malo više vremena da te shvate ozbiljno. Tako je, valjda, sa svim klišeima. Ali, što bi rekao jedan grafit, nema lepšeg zvuka od razbijanja predrasuda.

Povezani tekstovi