U Srbiji ne postoji tradicija operete kao žanra 1Foto: Madlenianum

Opera i teatar Madlenianum je još pre nekoliko godina došao na ideju da postavi naslov kakav je opereta „Vesela udovica“, a dodatna je prednost što se predstava pojavljuje na našem repertoaru upravo u godini kada se obeležava 150 godina od rođenja Franca Lehara.

Ovo nije prva opereta koju Madlenianum postavlja na svoj repertoar – pre nekoliko godina smo takođe veoma uspešno postavili i Štrausovu „Bečku krv“, a večerašnja premijera je logičan nastavak naše repertoarske politike jer smo i dalje jedino pozorište u Srbiji koje ima sve žanrove na svom repertoaru – operu, operetu, mjuzikl, balet i dramu – kaže u razgovoru za Danas Andreja Rackov, generalni direktor Opere i Teatra Madlenianum i umetnički direktor Opere i Baleta ove umetničke kuće.

Povod za intervju je večerašnja premijera Leharove operete „Vesela udovica“ na Velikoj sceni Madlenianuma, koja se u muzički život Beograda vraća posle 41 godine. Pored detalja na pripremi „Vesele udovice“, uz koju sa dirigentom Vesnom Šouc stoji autorski tim iz Hrvatske, Andrija Rackov govori o specifičnosti operete kao žanra, njenoj popularnosti na prostoru bivše jugoslovenske države, planovima Madlenianuma u ovom sezoni.

* Zbog čega je izbor pao baš na „Veselu udovicu“, čija je premijera izvedena pre 115 godina, a koju mnogi muzički kritičari smatraju savršenstvom žanra?

– „Vesela udovica“ spada u takozvani „čelični“ repertoar opereta, jedan je od najpoznatijih i najpopularnijih naslova u operetskom žanru, što je u potpunosti opravdano – od muzike, tretmana muzičkih deonica, aranžmana i orkestracije do vokalnih deonica i naravno samog sižea ove operete. Želeli smo da se u ovoj sezoni, ali i kalendarskoj godini, više okrenemo muzičkoj produkciji, a „Vesela udovica“ će biti spektakl koji sigurno publiku neće ostaviti ravnodušnom.

* Libreto star više od jednog veka veoma je aktuelan – smešten je u parisko diplomatsko predstavništvo države Ponteverdo – u predstavi Montenegro, i može se reći da danas ima i neku vrstu političke konotacije. Šta nam donosi nova produkcija ovog dela i zbog čega se Madlenianum odlučio za autorski umetnički tim većinom sastavljen od umetnika iz Hrvatske?

– Libreto, kao i u ostalim operetama, komičnog je sadržaja, uvek sa zabavnim zapletima i zamenama ličnosti, uz nezaobilaznu ljubavnu priču koja je i osnova svega. Za ovu priliku, originalni libreto, koji je ipak bio zabavan i interesantan u vremenu kada je nastao pre više od 100 godina, morao je doživeti i značajno osveženje. Upravo za ovu priliku, mladi dramaturg koji je deo autorskog tima iz Hrvatske Igor Vajdlih napravio je sasvim novo viđenje i tumačenje originalnog teksta. Svi elementi originalnog libreta su zadržani, ali i aktuelizovani u svojoj formi, kao i u tumačenju dramske radnje operete.

Reditelj gospodin Robert Bošković je novo lice u Srbiji, mlada i veoma profesionalna osoba, koja je svojim idejama i energijom zaista udahnula novi život ovom naslovu. Kada kažem mlada osoba, mislim samo po godinama života, jer gospodin Bošković ovim projektom obeležava već 20 godina svog umetničkog rada. Ceo njegov autorski tim: scenograf Vesna Režić, kostimograf Duška Nešić, projekcije i 3 De mapiranje Mateja Bodrušić, uz naše domaće snage – maestru Vesnu Šouc, kostimografa Milicu Cerović i mnoge druge, sjajna je ekipa koja je zaista vredno i naporno radila da bi „Vesela udovica“ zasijala punim sjajem pred našom publikom.

* Pevači su izabrani na audiciji. Šta je bio kriterijum i da li je audicija i dalje neprevaziđen metod za izbor kvalitetnog umetničkog tima u muzičkom teatru i operi?

– Napravili smo dobru kombinaciju izvođača, koji se sastoje od mladosti i iskustva, operskih pevača i glumaca. Upravo zbog težine ovakvog žanra, gde je neophodan operski način pevanja, ogromno glumačko znanje i iskustvo s obzirom na veliki obim govornih tekstova, ali i umeće plesanja raznih vrsta plesova, odlučili smo se za audicije, jer se to i u dosadašnjoj praksi Madlenianuma pokazalo kao veoma koristan potez. Na audicijama uvek naiđete i na nekog novog, mladog, neotkrivenog umetnika, a s obzirom da Madlenianum nema stalno angažovane glumce, pevače i muzičare, ovo je uvek dobra prilika da se pronađe najbolja i najtačnija podela za ovakav projekat. Za ovu priliku audicije su bile čak dva kruga u pet dana, sa muzičkim, glumačkim i koreografskim zadacima. Ono što me posebno čini ponosnim je i komentar mnogih učesnika ovih audicija da nikada nisu bili na profesionalnijoj i opsežnijoj audiciji.

* Ovo delo u Beogradu nije izvođeno više od 40 godina, a i generalno operete nisu česte u ovdašnjem pozorišnom repertoaru. Čime se to objašnjava i da li je opereta kao žanr na neki način kod nas potcenjena?

– U Srbiji, nažalost, ne postoji tradicija operete kao žanra. Na ovim prostorima se retko ko odlučivao na potez postavke operete, za razliku od zemalja u regionu – Austrije, Mađarske, Hrvatske, gde postoji višedecenijska navika i potreba za operetom. Čini mi se da je opereta, kao žanr, ponekad potpuno neopravdano zapostavljena, pa ponekad i potcenjena. Ali, moram reći, uglavnom potcenjena od ljudi koji zapravo i ne znaju šta je taj žanr i kakva znanja i veštine zahteva od svih izvođača. Ne treba nikako zaboraviti da je opereta, istorijski gledano, nastala kao „lakša“ i komičnija forma klasične opere, odnosno iz žanra „opere komik“, a kao takva, takođe istorijski gledano, zapravo je preteča mjuzikla.

Upravo iz ovih razloga smo se odlučili na ovakav repertoarski potez, sa ovakvom modernom i atraktivnom produkcijom jednog klasičnog žanra.

* Koliko je opereta realno neka vrsta „estradizacije“ operske muzike, jer je i sam Lehar često pod sumnjom muzičke kritike da je doprineo da ovaj žanr zapadne u kič?

– Ne bih to nazvao estradizacijom opere, niti bih rekao da je žanr koji je zapao u kič. Kao i u svakoj umetnosti i u muzici postoje dela sa različitim tematikama i različitim tretmanom muzičke i naravno dramske radnje. Kao što ni za sve opere ne možemo reći da su vrhunske, niti da su pronašle svoj put do publike, tako ni za operete ne možemo a priori reći da su kič ili estradizacija opere. Opereta ima svoj istorijski razvitak i kao takva je odavno pronašla svoje mesto u muzičkoj istoriji. Uostalom, dokaz tome i jeste upravo „Vesela udovica“ koja se izvodila, a i dalje se izvodi u svim većim svetskim teatrima, pa i u Metropolitenu, u Beču, Parizu, ali i na Brodveju sa velikim uspehom, a doživela je i nekoliko svojih ekranizacija na filmu.

Muzika iznad ideologije

* Koliko ovdašnja publika poznaje Leharovo delo i da li je na to uticao i njegov kontroverzni odnos prema nacizmu? Iako se zna da je spasavao Jevreje, istovremeno je primao odlikovanja od Hitlera, kome je bio najomiljeniji kompozitor posle Vagnera.

– Ovdašnja publika sigurno poznaje bar nekoliko numera iz ovog Leharevog dela, s tim što najverovatnije ne znaju da je to muzika upravo iz ove operete. Arije i dueti iz „Vesele udovice“ su svetski poznate i korišćene u mnoge svrhe. A što se tiče života i dela Lehara, ne bih diskutovao o njegovim političkim ili ideološkim odnosima jer, ipak je muzika i jedno ovakvo delo ono što je ostalo iza njega.

Premijera i prva repriza

Posle večerašnje premijere prva repriza „Vesele udovice“ najavljena je za 20. februar. Glavnu ulogu – udovicu Hanu Glavari večeras peva Branislava Podrumac, a četvrtak u alternaciji biće Mirjana Matić. Grofa Danila Danilovića i barona Mirka Zetu u obe predstave u februaru igraće Dimitrije Cincar Kostić i Žarko Stepanov. U podeli za premijeru su i Mina Gligorić (Valensijen), koju će 20. februara zameniti Nevenka Đoković, kao i Marko Živković (Kamil de Rosijon), Đorđe Stojković (NJegoš), LJubomir Popović (Kromov), Anja Orelj (Olga), Predrag Miletić (Konzul Bogdanović), Mirjana Stojanović (Silven), Vladimir Bulatović (Konzul Prištić), Mirjana Moravčević, Arsenije Tubić, Mulina Tubić.

Teže od mjuzikla

„Mislim da niko ko nije radio na produkciji jedne operete ne shvata koliko je to zapravo komplikovan i zahtevan proces. Sa ove pozicije moram reći da je teže čak i od mjuzikla, jer treba odabrati pevače koji mogu ispuniti takve pevačke i glumačke zahteve, glumce koji mogu ispuniti pevačke zahteve, koreografije koje nisu nimalo jednostavne, napraviti scenografiju koja mora biti impozantna, kostime koji moraju biti raskošni – sve to uraditi u određenoj epohi, a opet biti dovoljno moderan i aktuelan za današnju publiku“, navodi Rackov.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.