U zverinjaku srca

Uz intenzivne i odistinski izvanredne Paula Murray-ja, engleskog glumca i reditelja, ovde u ulozi Šklovskog, potom Sonje Isailović kao njegove ljubavi Alje Kagan to jest docnije Elze Triole, te Kristine Savkov u ulozi Ruskog jezika, jedan čitav hor poneo je takođe glavnu ulogu, onu Ruskog naroda – Akademski ženski hor Collegium Musicum, pod upravom dirigentkinje Dragane Jovanović i sa sopranom Milenom Jovanović kao zanosnom solistkinjom. Na mestu nekadašnje klanice BIM „Slavija“, sada multidisciplinarnog prostora-kluba pod nazivom Fabrika, posetioci predstave bili su tako izloženi snažnom vrtlogu emocija, koje je Viktor Šklovski – u formi stvarno ili zamišljeno razmenjenih pisama sa sestrom čuvene LJilje Brik – Aljom, docnije francuskom književnicom Elzom Triole i suprugom pesnika Luja Aragona – zabeležio tokom svojih kratkih, ali bolnih berlinskih dana 1922-1923.

Taj sam start, sa onim nezaboravnim topotanjem kao kakvog pobunjenog razreda nekud odozgo sa tavanice, poput fijuka besne oluje od metala, sa Paulom Murray-jem na stolu kako razgovetno saopštava auditorijumu: „My name is Viktor Shklovsky“, te sa naglas izgovorenim temama Uvodnog pisma iz knjige, ponajpre o onome kako stvari menjaju čoveka, ali da ga najviše menja mašina, te o tome kako je Revolucija uključila brzinu i krenula, a da brzina zahteva cilj – ostaje čini se zanavek urezan negde u vašem sećanju. Dejstvo tih i svih potonjih reči, izgovorenih na bar tri jezika – engleskom, srpskom i ruskom, uz zadivljujuću snagu Paula Murray-ja da govori tekst predstave tokom celog trajanja tek pomalo na svom maternjem, no ipak pretežno na srpskom jeziku i to sa izuzetnom veštinom – govori bez sumnje o onim halucinantnim zvučnim i uopšte čulnim doživljajima samog Viktora Šklovskog u Berlinu, koje on opisuje u knjizi „ZOO ili pisma ne o ljubavi“. Opčinjen svojom dragom, usamljen u tuđoj zemlji, siromašan, on je pravi ovisnik o umetnosti, kao i o ljubavi one koja ga ne voli i za njega nema vremena, te ga još na početku umorno moli da joj samo ne piše o ljubavi, jer je njegova ljubav „možda i velika, ali ona nije radosna“.

Pa eto, šta stvarno da radi čovek u stranom Berlinu 1922/23, u sred zverinjaka svog nevoljenog srca, a da je toliko snažan i još uvek mlad i pun nekog neobjašnjivog nagona za činjenjem, nakon užasa Prvog svetskog rata i već doživljene Revolucije? I čiju ljubav čoveka ‘koji nikada nije nosio frak’, nijedna žena koja nije nosila zajedno sa njim teret njegovog života, ne može da shvati – kako plemenito gorko primećuje Šklovski u Desetom pismu? On piše, stvara, razmišlja, voli, luta, stražari ukratko nad tom svojom ljubavlju i pati za domovinom. I sve to i još toliko drugog, pre nego što konačno zamoli za dozvolu da se vrati nazad u Rusiju, jer ne može više da živi u Berlinu i svim svojim bićem želi natrag – Šklovski će nam kroz glasove svojih glumaca kazati, rečito predočavajući ono što njegov lični bol neuzvraćene ljubavi meša sa bolom čitavog sveta nakon masovne klanice Velikog rata, u periodu kada su umetnici poput Šklovskog zaista i do kraja živeli svoju umetnost, a tu i takvu umetnost zbilja ispisivali i doslovno kapima sopstvene krvi, gotovo i ne mareći jesu li još uvek živi u tom prenadraženom spletu nerava koji čini njihovu malu egzistenciju smrtnika. Jer, ovde ruska – ali u stvarnosti i svaka druga emigracija – jeste puna jada. Šklovski veli: „NJoj ne kuca srce. Živi, ali ćuti. Kao mrtvi akumulatorski automobil, bez buke i nade …“ U sred svega toga, jedino sećanje na domovinu još jeste jezik, a taj zvuk jezika – uz glumce – donosi i Collegium Musicum sa svojom jasnom muzičkom verom, snagom, neporecivim talentom, sa britkošću izvođenja i davanjem čitave jedne duboke dimenzije onom radosnom opstanku zaostavštine istorije, koja se uvek temelji na svojim najotpornijim i najdivotnijim žilama. Zaista teška i grozničava, ali toliko samo očaravajuće opojna predstava.