„Ulm“: Tmina koja dolazi iz stomaka

Iako poznatiji kao pesnik, Bojan Vasić i te kako ima šta da kaže i u proznoj formi, bio je deo zbirke „Užasne priče o ljubavi“, a ovog puta govorimo o romanu „Ulm„.

Ova knjiga, koja se našla među finalistima za nagradu Beogradski pobednik, nije previše opširno delo, ali na svojih 190 strana donosi brojna pitanja, naročito ako čitate između redova.

Roman „Ulm“ prati Marka, gastarbajtera poreklom iz malog srpskog mesta, koji od života traži samo zadovoljstvo i koji je opčinjen traženjem „zesta“, tog takoreći mitskog, žara ili poleta.

Nakon rada na brodu i još nekih drugih poslića, usled neopreznosti prilikom traženja zadovoljstva, Marko se nađe u životnoj opasnosti i reaguje instinktivno.

Zbog toga mora da beži i pronađe utočište u naslovnom nemačkom gradu Ulmu, gde pronalazi neočekivanu novu porodicu, ali i dalje ne menja svoje navike.

Od početka knjige, Vasić lik Marka prikazuje na sirov i beskompromisan način, tako da, poput nekog imitatora Holdena Kolifilda, ide okolo misleći da je najpametnijii i da nikome ne mora da se pravda.

Usled svega toga, čitajući želimo samo da ošamarimo glavnog lika, koji nas tera da se zapitamo da li vredi čitati dalje, da li postoji iskupljenje za njegove postupke i da li će uopšte uslediti katarza.

Ta katarza kod Vasića uopšte nije garantovana i ni ne treba da bude, jer on strpljivo, malo direktno a malo između redova, gradi priču o poreklu jedne osobe koja baš nije imala zdravo i normalno odrastanje.

Kada usledi prebacivanje postavke iz Ulma u rodni kraj, tada sve godinama skupljane frustracije izbijaju na površinu u susretu sa rodbinom.

I u tim trenucima se vidi koliko Vasić briljira, jer apsolutno verujete svakoj izgovorenoj i neizgovorenoj rečenici i nijedna situacija ne deluje kao preterana.

Tada malo bolje možemo da razumemo mentalno stanje glavnog lika, iako i dalje ne opravdavamo njegove postupke, te zbog toga ipak vredi čitati do kraja.

Iako u sebi ima elemente trilera, pa čak i poneko mrtvo telo, ovo nije žanrovski roman, već više jedno ispitivanje priče o poreklu traume, otuđenosti i razočaranosti.

Promena okruženja koja se dešava na otprilike pola romana nije žanrovska, ali jeste idealna tačka preseka da pokaže kontrast između onog nekada i onog sada, „našeg“ i „tuđeg“.

Kada slika Markov povratak u rodni kraj i ubacuje epizode iz detinjstva, Vasić pokazuje mnogo više topline i izobilje epiteta, dok je u inostranstvu sve nekako sumornije i tamo kao da nema izlaza iz začaranog kruga loših odluka.

Posebno valja obratiti pažnju na motiv murine, ribe koju je Marko pecao kao mali, a koju sada oseća u stomaku svaki put kada nešto nije kako treba.

Ona, kao i Dunav, uopšte nisu slučajno ključni motivi i zajedno sa usput posejanim tragovima i nagoveštajima čine „Ulm“ jednom kompletnom pričom u kojoj glavni lik prolazi zaokružen put.