Umesto In memoriama

Ne, ne gledamo „Bambija“ ili „E.T“-ja (koga smo, čini mi se, godinu-dve pre, ovoga puta samo sa ocem, pogledali u nekom matine terminu), već apsolutni bioskopski hit – „Amadeusa“. Idemo na „udarnu“ večernju projekciju, ali karte nismo kupili ranije. U krugu dvorana nekadašnjih beogradskih bioskopa (koji je u međuvremenu postao Bermudski trougao u kome su isti bioskopi nestali) bezuspešno tragamo za ulaznicama – Kozara, Kosmaj, Jadran, 20. oktobar, Odeon. Ništa. Kupujemo karte za sledeću projekciju od deset sati uveče, šetamo se gradom da utrošimo dva preostala sata do njenog početka.

Potresnu priču o muzičkom geniju, rivalstvu sa Salijerijem, o talentu, o (ne)priznavanju umetnika za života i posmrtnoj slavi, sa vanvremenom Mocartovom muzikom, pratimo netremice. Slike su se urezale za sva vremena, sa knedlom u grlu napuštamo salu zbog scene u kojoj velikana bolesnog, osirotelog i nestalog sa ovog sveta pre vremena sahranjuju u zejedničkoj grobnici, bez obeležja.

Televizija Beograd još godinu, dve docnije priređuje poslasticu za Novu godinu – gledamo „Kosu“ opet netremice, pamtimo songove čuvenog mjuzikla, sa žalošću što mi, tinejdžeri nismo to bili u doba o kom „Kosa“ govori, doba mladosti naših roditelja. Ne sećam se kada i gde sam videla „Let iznad kukavičjeg gnezda“, verovatno opet na televiziji u doba njene najsvetlije epohe, ali sam tešku i još jednu priču sa tužnim krajem, a bez muzike kao osnove, nekako potisla.

Već na fakultetu, gledajući „Narod protiv Larija Flinta“, sada već znajući da je u pitanju Miloš Forman, debatujemo o pitanjima ljudske slobode, njenih granica, pitanjima demokratije, istinskog i lažnog morala. „Čoveka na mesecu“ nisam pogledala, „Gojini duhovi“, nažalost, možda su dokaz da i najbolji retko kad snime više od tri izvrsna filma, kako mi je nekom prilikom priznao jedan ovdašnji veliki reditelj za sopstveno delo. Ali, uz ono što se zvalo Češka škola, iz koje su potekli i najveći domaći sineasti, dovoljno za istoriju i večnost u sedmoj umetnosti.