Foto: Twitter / Ivana Mihić

Vest o smrti je saopštila njegova ćerka, glumica i producentkinja Ivana Mihić na društvenim mrežama a preneo je RTS. „Osećajući duboko ogroman gubitak saopštavamo vam da je u nedelju 11. 8. 2019. godine, rano ujutru, posle iznenadne bolesti, umro najveći srpski scenarista, dramski pisac, reditelj, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a pre svega najbolji suprug i otac – GORDAN MIHIĆ“, napisala je. Gordan Mihić je bio suprug glumice Vere Čukić.

Rođen je 19. septembra 1938 godine i potiče iz sela Poplat u Opštini Berković (Bosna i Hercegovina). Autor je velikih ostvarenja domaće kinematografije. Radio je sa najvećim rediteljima, ali i sa debitantima. U knjizi eseja Srđana Vučinića „Portreti: 24 Sličice u sekundi“ tekst posvećen Gordanu Mihiću, pod naslovom „Spev o gubitniku“ opservira s koliko dara je ovaj autor umeo da piše i usložnjava likove s margine.

„Razvijanje sižea Mihićevih filmskih priča protiče u različitim pokušajima protagonista da se izdignu i oslobode svog početnog, zadatog stanja. U naporima rekli bismo već pomalo oveštalim terminima, da isplivaju sa dna društvenog taloga, da se iz margine pokrenu nekuda ka centru (centru koji je neretko više čehovljevski zamišljen negoli stvaran). Ova motivacija ujedno je i glavni pokretač radnje, uzročnik njenog razvoja. S druge strane, gubitnici se međusobno snažno privlače, čini se da promašenost i zla kob podsvesno teže da se i u drugome, sebi sličnom ogledaju“, piše između ostalog Srđan Vučinić. On kao primere navodi filmove u kojima je to najočitije.

„To je neko opsesivno vezivanje DŽimija Barke, Bamberga ili Đuke za posrnule žene i sumnjive muškarce, vezivanje Malog za robijašicu Miku (Svetlana Bojković u ‘Psu koji je voleo vozove’), Kostina ljubav prema ucenjenoj špijunki Veri Đerđeskoj (Vladica Milosavljević u ‘Srećna Nova 49’), nerazdvojna trojka maloletnih gubitnika (Srđan Todorović, Mirjana Joković i Boris Milivojević u ‘Zaboravljenima’… Mihićevi junaci stupaju na scenu kao kopilad, bilo u doslovnom, biološkom značenju te reči, bilo u figurativnom smislu – jer oni su uvek nečije neželjeno potomstvo, svejedno je li taj Neko stvarni roditelj, Partija, društvo, država ili domovina…“, konstatuje Srđan Vučinić.

– Zaostavština za budućnost Gordana Mihića je takva da je naša obaveza da generacijama koje dolaze pokazujemo kakvog smo scenaristu imali, kakvog smo čoveka imali – kaže za Danas nekadašnji dugogodišnji direktor Kinoteke Radoslav Zelenović na vest o smrti velikog umetnika. Zelenović ističe i da je Mihićev doprinos bio ogroman i po tome jer njegova ostvarenja predstavljaju važan elemenat za stvaranje filmova naše kinematografije u različitim periodima. – Ne moramo da čekamo vreme da to pokaže, to već znamo – zaključuje Radoslav Zelenović.

O Gordanu Mihiću njegove kolege

Otvaranje očiju

Profesor Mihić je na predavanja dovodio zanimljive ljude iz raznih oblasti života, ponekad i iz sive zone. Bilo je to doba sutona socijalizma, partija je još uvek rigidno, ali već očajnički pokušavala da drži „uzde“. I jednog dana, na predavanje dođe nizak čovek u crnoj kožnoj jakni – Profesor ga predstavi kao „DŽambu“ / Iso Lero/ , čoveka iz podzemlja. Mi u šoku. Hoćete da pišete krimiće a sve što znate su američki filmovi“, kaže nam Profesor. „Da bi bili scenaristi, morate da poznajete žive ljude, ali i sam – Život.“

Možda najbolje predavanje za četiri godine na Akademiji. Jednostavno, otvaranje očiju. Što je posebna veština, umeće pa i – Umetnost koju poseduju najbolji pedagozi. Mnogo sam naučio iz filmova koje je Profesor Mihić napisao ali je to što mi je predavao na Akademiji bila velika, nemerljiva privilegija i sreća po moju buduću karijeru. Hvala mu.

Srđan Dragojević, režiser

Kanonizovan još za života

Gordan Mihić je za mene bio i ostao Usamljena zvezda srpskog filma. Najveći srpski filmski scenarista u srpskom filmu trasirao je i učinio prohodnim puteve o kojima pre njega drugi nisu razmišljali. Emancipovao je ideju margine i marginalaca, bezobzirno napustio normativnu poetiku jedne ideologizovane kinematografije, među prvima se distancirao od harmonije socijalističkog raja, a po scenarističkim sadržajima bio preteča jednog toliko modernog poimanja filma koji je bio i ostao evropski konkurentan. Gordanov scenaristički potpis jednako je validan i samosvojan kad ima žestok kritički naboj, kao i kad bira komediju kao omeđeno polje za svoje socijalne opservacije ili srpski film prevodi u gotovo oniričke prostore.

Kanonizovan još za života, Gordan Mihić je više od scenarističkog posla doprineo profilisanju nekih od bitnih autorskih glasova srpskog filma a čini se da je s lakoćom mešao hibridne filmske i televizijske prostore. Kao što bi danas promišljanje Holivuda bilo nezamislivo bez doprinosa Bena Hehta ili Dejvida Memeta, vrednovanje srpskog filma konstituisanog na osnovama visokog modernizma nije moguće bez Gordana Mihića.

Miroljub Stojanović, filmski kritičar

Odbrana duše

Vest o smrti Gordana Mihića znači veliki gubitak za naše prikazivačke umetnosti. Više od 200 njegovih naslova je izvedeno na filmu, televiziji i u pozorištu. Čitave generacije reditelja, od Žike Pavlovića do Emira Kusturice, u Mihićevim predmetima za film pronalaze podsticaj za svoje najbolje režije – „Kad budem mrtav i beo“ ili „Dom za vešanje“ osvajaju svetske bioskope, „Gospodin foka“ na malim ekranima i akademijama, među slavnim glumcima i najmlađim lavovima iz profesije. Isto tako sa velikim uspehom pokazuje smisao gledaocima. Maja Drašković i ja smo njegovu dramu „Zora na Istoku“ posvećenu Maksimu Gorkom, svom drugu iz detinjstva, kako ga je zvao, pripremili za film kao događaj koji se uistinu desio i izmenio i označio kraj utopije. Dušan Makavejev, Gordan Mihić i ja smo pripremali Fest i kao selektori smo po ceo dan provodili u venecijanskim, berlinskim i kanskim bioskopima i s lakoćom se usaglašavali oko vrednih dela. Kao prijatelj, Gordan je bio prisan, odan, neposredan, vedar kao da nikoga nije hteo da opterećuje turobnošću, a slobodnog duha… Gordan nije trpeo zabrane u umetnosti. „WR Misterije organizma“ smo vratili iz progonstva na festivalski ekran. „Je li pisanje odbrana duše?“ pitao se, i mislim da je odgovor na to nalazio ispisujući svaki novi naslov.

Boro Drašković, reditelj i scenarista

Za sva vremena

Odlaskom Gordana Mihića zatvara se jedno važno i izuzetno značajno poglavlje u kinematografiji na ovim prostorima i u kinematografiji Srbije. Značajan, ne samo zato što je Gordan Mihić kao scenarista i kao reditelj ostavio za sobom više od 100 filmskih naslova i televizijskih serija već zbog toga što kad sad pogledate njegovo stvaralaštvo shvatite da je učestvovao maltene u svim najznačajnijim fazama filma i televizije kod nas. Radio je sa najznačajnijim rediteljima i zajedno sa njima filmove koji su nezaobilazni deo istorije filma. Pomenimo samo Žiku Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“ ili „Buđenje pacova“, s Emirom Kusturicom je radio „Crna mačka, beli mačor“ i „Dom za vešanje“, sa Goranom Paskaljevićem „Varljivo leto“, pa „Tango Argentino“, „Tuđu Ameriku“, sa Jocom Jovanovićem „Bog stvori kafansku pevačicu“. Pogledate to po godinama i vremenu nastanka tih filmova i kojim su sve pravcima pripadali, i shvatite da nijedna ozbiljna istorija filma sa ovih prostora ne može da se napiše bez Gordana Mihića. NJegova su ostvarenja u najboljem smislu obeležila srpsku kinematografiju. Kad se Gordanovi filmovi i serije ponovo prikazuju, vidite koliko su ta ostvarenja napravljena za sva vremena. To je karijera od skoro 60 godina. Gordan Mihić je 1962. snimio „Zvižduk u osam“, a završio sa „Vojnom akademijom“. Bio je i reditelj i profesor na Akademiji, pisao je knjige. Bio je čovek izuzetno širokog obrazovanja. Bio je dobitnik plakete Kinoteke i Zlatnog pečata Kinoteke, Nagrade „Aleksandar Lifka“. Poznavao sam ga i pamtiću ga kao izuzetno staloženog čoveka, kao nekoga ko u svakom trenutku zna šta će to što radi da proizvede. Pamtiću ga i pre svega kao čoveka koji je krajnje nenametljivo nudio svoju pomoć.

Radoslav Zelenović, upravnik Audiovizuelnog arhiva SANU

Unikatni dometi

Gordan Mihić je bio najveći scenarista u istoriji naše kinematografije, i estetski i esnafski. Bio je jedan od retkih pisaca koji se praktično posvetio pisanju za ekran, a pored filmova, ostavio je značajan trag i u formi televizijske i pozorišne drame.

Prva faza Mihićevog rada vezana je za saradnju sa LJubišom Kozomarom, kog je znao iz novinarskih dana kada je pisao za „Borbu“. NJih dvojica su scenarijima za „Buđenje pacova“ i „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića postavili temelje Crnog talasa a kao reditelji su potpisali remek-delo „Vrane“, jednu zanimljivu, apsurdnu reakciju na poetiku koju su sami stvorili kod drugih autora. Mimo Crnog talasa, iz ovog perioda vredi istaći i film „Bubašinter“ Milana Jelića koji bez preterivanja možemo smatrati svojevrsnom anticipacijom Almodovara i njegove sposobnosti da neobične, često bizarne i visokoerotizovane priče iskaže smireno, kao da su nešto rutinski i obično.

U drugoj fazi, Mihić i dalje nudi odjek Crnog talasa u scenarijima koje piše za Gorana Paskaljevića i naslovima poput „Čuvara plaže u zimskom periodu“ i „Psu koji je voleo vozove“. Istovremeno, u tom periodu artikuliše i jednu od najuspešnijih formula jugoslovenskog filma a to je preplitanje „male porodične priče“ sa velikim istorijskim događajima i to u širokom rasponu od „Varljivog leta“ do „Balkan ekspresa“. Kusturica kasnije sa „Ocem na službenom putu“ tu formulu dovodi do vrhunca da bi potom i sam počeo da radi sa Mihićem na dva filma – „Domu za vešanje“, jednom od najimpozantnijih jugoslovenskih filmova, pa zašto ne reći i jednom od najsnažnijih reprezenata kanskih favorita a potom i na njegovom blokbasteru „Crna mačka, beli mačor“.

Kroz Mihićev opus pre svega provejava izražen osećaj za apsurd, mentalitet, neobične ljude, ambijente i gestove.

Držeći do svog rukopisa, Mihić je bio prvi scenarista koji je odbijao da se potpiše na delima koja su previše izmenjena u odnosu na njegov predložak poput filma „Nedeljni ručak“ i serije „Vojna akademija“. U svakoj prilici je branio poslovno i umetničko dostojanstvo profesije.

Mihićevi dometi su unikatni i po tome što je ogroman uspeh u jugoslovenskim okvirima preneo i na međunarodnu scenu, pa je tako kao Kusturičin scenarista radio sa nemačkim autorom Fajtom Helmerom na filmu „Apsurdistan“, snažno inspirisanom rukopisom našeg velikog autora a Finci su napravili rimejk televizijske drame „Gospodin Foka“.

Jedan je od retkih pisaca čiji su filmovi imali značajan uspeh i nagrade u Kanu, Berlinu i Veneciji, a da je istovremeno osvojio i Sterijino pozorje sa komadom „Srećna nova 1949“, te sve domaće esnafske nagrade.

Dimitrije Vojnov, dramaturg

Povezani tekstovi