Ono što im je nesumnjivo zajedničko jeste da u sredinama gde se održavaju predstavljaju važan, neretko i jedini kulturni događaj. Koncipiranje likovnih kolonija uglavnom je prepušteno lokalnim entuzijastima, a to u većini slučajeva znači da je učesnicima prepušteno da rade ono što smatraju da je poželjno. Srećom, to često daje dobar rezultat. Videlo se to i u Drugoj likovnoj koloniji održanoj u Petrovcu na Mlavi krajem avgusta 2018. godine u organizaciji Zavičajnog muzeja.

Ovo malo mesto ima privilegiju da je smešteno između bistrih voda, surovih stena i vekova. Ili, između Mlave i brojnih rečica, Vrata Homolja, kako nazivaju ulaz u Gornjačku klisuru, i brojnih tragova života od kojih su neki stari više od sedam hiljada godina (arheološko nalazište Belovode iz doba neolita). Možda bismo mogli reći da učesnici likovne kolonije nisu dovoljno iskoristili navedene činjenice da ih svojim delom ovekoveče. Pa ipak, ono što je urađeno zaslužuje pažnju i pohvalu. Ovo nije teško reći jer se radi o već afirmisanim stvaraocima.

Danica Basta neumorno istražuje značenja i simbole raznih znakova: slova, brojeva, inicijala, tragova u kamenu… Svrstava ih u određene kompozicije nazvavši ih Zapisi. Radi to tako da i samo njeno delo postaje svojevrsni zapis, simbol ili znak, svejedno je. Tragajući za unutrašnjim iskustvom znakova, ona stvara delo blisko svakom duhovno zrelom čoveku ma gde se nalazio i u kom vremenu živeo.

Vlastimir Nikolić se svojim delom uspešno odupire pomodnim i nametnutim pojavama u likovnom životu. On je do neponovljivosti razvio sopstveni likovni izraz i tako nas doveo u nedoumicu, da li sanjamo ili realno doživljavamo kao san. Štaviše, upućuje nas da preispitamo svoj odnos prema umetnosti, i ne samo njoj. Snagom slutnje postavlja putokaze sebi i drugima, što ga svrstava u izuzetne stvaraoce današnjice.

Budu Slavkovića sam danima posmatrao kako slika i nisam se mogao oteti utisku da to više liči na borbu sa nekim nevidljivim bićima, nego na stečeno likovno iskustvo. Zadovoljstvo je gledati kako iz tog postupka izranjaju harmonični odnosi toplih i hladnih tonova. U prijemčiv svet boja koji nastaje Budo diskretno ubacuje poneki realistički detalj i tako, umesto da otkriva tajnu slike on je čini još zagonetnijom.

Maja Lazić (1992.) je tek zakoračila na likovnu scenu, a već nas iznenađuje svojim likovnim rešenjima i zamislima. Iako je završila vajarstvo na FLU u Beogradu, njeni radovi se kolebaju između slike i skulpture. To možda i nije toliko važno, jer istražujući odnose raznih geometrijskih oblika stvara kombinacije koje najmanje očekujemo. U toj situaciji nije bitno da li će ih realizovati u slici ili skulpturi. Neobičnost Majinih rešenja malo koga mogu ostaviti ravnodušnim.

Učesnik likovne kolonije bio je i pisac ovih redaka, koji sebe smatra slikarem tišina. Umesto govorenja o sebi priložena je slika nastala u koloniji. Možda će čitaocima ipak nešto reći o autoru.

Iako po broju učesnika mala, Druga likovna kolonija u Petrovcu na Mlavi je pokazala da značaj i uticaj okupljenih umetnika ne zavisi od njihovog broja. Međutim, kada je reč o uticaju teško je reći koliki je i dokle dopire. Dva detalja ukazuju da taj uticaj nije zanemarljiv. Videlo se to prilikom otvaranja izložbe urađenih radova, kada su Petrovčani u potpunosti ispunili aulu gimnazije gde je izložba priređena. Izložba će biti otvorena mesec dana, pa se učenicima gimnazije pruža mogućnost da se upoznaju sa rezultatima kolonije.

U vreme održavanja likovne kolonije u Petrovcu na Mlavi organizovana je dečija likovna radionica Za dobre duhove. Mališani su jedan dan posetili umetnike i taj susret će sigurno dugo pamtiti. Sve u svemu, Druga likovna kolonija u Petrovcu na Mlavi mogla bi da posluži kao uzor sličnim okupljanjima likovnih umetnika. Verujem da će entuzijasti Zavičajnog muzeja Milica Ilić i Darko Stokić istrajati na tome.