Foto: Stanislav Milojković

Večera se održavala u domu Marija Vargasa LJose, u Madridu. Za razliku od ručka u mojoj kući, taj skup nije bio organizovan da bi se pričalo o hohštapleru Enriku Marku, ali na kraju se neminovno poveo razgovor o njemu. Kažem neminovno ne samo zato što smo svi prisutni – još četiri osobe osim Marija Vargasa LJose i njegove žene Patrisije – manje ili više pažljivo pratili ceo slučaj nego i zato što je naš domaćin upravo objavio članak u kojem je ironično pozdravio genijalni talenat hohštaplera Marka, poželevši mu dobrodošlicu u esnaf pripovedača. Budući da ironija nije jača strana farisejima (odnosno fariseji koriste svaku priliku da se sablazne ne bi li na taj način javno pokazali sopstvenu lažnu vrlinu i pripisujući lažne grehe drugima), neki fariseji su, iritirani, odgovorili na članak Vargasa LJose, kao da je on u svom tekstu slavio laži velikog hohštaplera, i najverovatnije bi nas razgovor posle ručka doveo do Marka zbog te izveštačene polemike. Bilo kako bilo, dobar deo vremena proveli smo pričajući o Marku, o Markovim lažima, o njegovom neverovatnom talentu za izmišljanje zapleta i lažno predstavljanje, o Benitu Bermehu i o Prijateljima iz Mathauzena; takođe sećam se da smo razgovarali o jednom članku Klaudija Magrisa, objavljenom u Korijere dela Sera, pod naslovom „Lažljivac koji govori istinu“, u kojem je on citirao neka zapažanja Vargasa LJose o Marku i raspravljao o njima. Naravno, ja sam iskoristio priliku da ispričam sve što sam saznao o njemu zahvaljujući Havijeru, Ani Mariji i mojoj sestri Blanki, da bi u jednom trenutku Vargas LJosa prekinuo moje izlaganje:

– Ali, Havijere! – odjednom je uzviknuo, uzbuđen, razbarušene kose i sa obe ruke nervozno uperene u mene. – Zar ne shvataš? Marko je tvoj junak! Moraš da pišeš o njemu!

Ostrašćene reči Vargasa LJose su mi laskale, ali zbog nekog meni tada nerazumljivog razloga one su me na neki način i iznervirale; da bih prikrio svoje neprijatno zadovoljstvo nastavio sam da pričam, kazavši da Marko nije fascinantan samo sam po sebi nego i zbog onog što je otkrivao o drugima.

– Reklo bi se da svi imamo nešto od Marka – čuo sam sebe kako mi izleće iz usta. – Kao da smo svi pomalo hohštapleri.

Zaćutao sam i, možda zato što niko nije znao kako da protumači moje reči, zavladala je nekakva čudna tišina, previše duga. Tada se to dogodilo. Među zvanicama na večeri bio je i Ignasio Martines de Pison, moj prijatelj i pisac poznat među svojim poznanicima po brutalnoj aragonskoj iskrenosti, koji je razbio čaroliju razornim komentarom:

– Da: naročito ti.

Svi su se nasmejali. Ja takođe, ali tiše: bilo je to prvi put u mom životu da me je neko nazvao hohštaplerom; mada to nije bio prvi put da me je neko povezao s Markom. Nekoliko dana po izbijanju njegovog slučaja pročitao sam u dnevnom listu El Punt (ili u vestima na internetu na sajtu El Punta) članak u kojem su takođe to učinili. Naslov je bio „Laži“, potpisala ga je Silvija Baroso i u njemu je autorka rekla da ju je slučaj Marko zatekao dok je privodila kraju čitanje mog romana u kojem pripovedač saopštava odluku da „laže u svemu, samo da bi bolje ispričao istinu“. Još je dodala da sam ja u svojim knjigama obično ispitivao granicu između istine i laži i da je čula kako sam jednom prilikom rekao da je, ponekad, „potrebno lagati kako bi se došlo do istine“. Da li me je Baroso poistovećivala s Markom? Da li je navodila na pomisao da sam i ja lažljivac, hohštapler? Nije, na svu sreću, jer je u nastavku dodala: „Razlika između Serkasa i Marka je u tome što je piscu dozvoljeno da laže.“ Ali zapitao sam se u tišini te noći, u domu Vargasa LJose: a Pison? Da li se on šalio, da li mu je namera bila samo da nas nasmeje i da izvuče razgovor iz ćorsokaka, ili je ta šala otkrivala njegovu nesposobnost da sakrije istinu iza paravana koji nazivamo lepim vaspitanjem? A Vargas LJosa? Šta je hteo da kaže kada je rekao da je Marko moj junak? Da li je i Vargas LJosa mislio da sam ja hohštapler? Zašto je rekao da baš ja moram da pišem o Marku? Zašto je mislio da niko ne može bolje da piše o hohštapleru od samog hohštaplera?

Kada se završila ta večera, proveo sam sate i sate prevrćući se u hotelskom krevetu u Madridu. Razmišljao sam o Pisonu i o Silviji Baroso. Razmišljao sam o Ana Mariji Garsiji i o Teresi Sali i o Primu Leviju i pitao se, budući da razumeti znači maltene opravdati, da li iko ima prava da pokuša da razume Enrika Marka i tako opravda njegovu laž i nahrani njegovu taštinu. Zaključio sam da je Marko već ispričao dovoljno laži pa se do njegove istine više nije moglo dopreti pomoću fikcije nego samo pomoću istine, pomoću romana bez fikcije odnosno stvarne priče, lišene izmišljanja i fantazije, te da je pokušaj da se izgradi jedna takva priča o Markovoj povesti zadatak osuđen na neuspeh: prvo zato što se, setio sam se da je to napisao Vargas LJosa, „istinita povest o Marku verovatno nikada neće saznati“ („nikada nećemo saznati najdublju, ličnu istinu Enrika Marka, njegovu potrebu da izmisli sopstveni život“, napisao je Klaudio Magris); i drugo, zbog paradoksa o kojem je govorio Fernando Arabal, kojeg sam se takođe setio: „Povest o lažljivcu. Lažljivac nema povest. Niko se ne bi usudio da ispriča hroniku laži, niti da je ponudi kao istinitu povest. Kako je moguće ispričati je, a ne lagati?“

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. NJegov roman „Hohštapler“ objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs