Miljenko Jergović Rođen 1966. u Sarajevu, bosansko–hrvatski pisac, stoji u engleskoj varijanti Vikipedije. Odrednica sa njegovim imenom postoji i u bosanskoj i u hrvatskoj varijanti internet enciklopedije. Razumeju ga, srećom, i u Srbiji, pa i objavljuju (Rende, zbirka priča Mama Leone, i novela Buick Rivera). Otud, valjda i nije čudno što je baš on dobitnik nagrade „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen 2006. na području Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore – Ruta Tannenbaum.
U Sarajevu

je diplomirao filozofiju i sociologiju, a njegov književnički talent prepoznat je već u prvoj pesničkoj zbirci Opservatorija Varšava iz 1988, za koju je dobio Goranovu nagradu i Nagradu Mak Dizdar. Njegova prva, najpoznatija i najuspešnija zbirka pripovedaka o životu u zaraćenoj Bosni i Hercegovini Sarajevski Marlboro, (1994), osigurava mu međunarodno priznanje. Delo je nagrađeno Nagradom za mir Erih-Marija Remark i Nagradom Ksaver Šandor Đalski. Slede zbirka priča Karivani (1995), pesme Preko zaleđenog mosta (1996), eseji i izbor iz publicistike Naci bonton (1998), zbirka priča Mama Leone (1999), potom zbirka kolumni Historijska čitanka (2000), drama Kažeš, anđeo (2000), pesnički ciklus Hauzmajstor Šulc (2001), novela Buick Rivera (2002), roman Dvori od oraha (2003) za koji je dobio nagradu Jutarnjeg lista za najbolje prozno delo, Godišnju nagradu Društva bosanskih pisaca i nagradu Kočićevo pero, te zbirka priča Inšallah Madona, inšallah (2004), zbirka kolumni Historijska čitanka 2 (2004), roman Gloria in excelsis (2005), potom nagrađeni roman Ruta Tannenbaum i Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu iz 2006, a ove godine nastala je knjiga Drugi poljubac Gite Danon. Nije, dakle, čudno što ga optužuju da je skriboman, što je valjda optužba samo u ovim, balkanskim kulturama.
Miljenko Jergović je i poznati novinar u Hrvatskoj. Nakon višegodišnje saradnje sa splitskim Feral Tribjunom, od 2000. novinar je nedeljnika Globus. Pisanjem za novine bavi se, ne iz egzistencijalne potrebe, već zato što to voli.
Knjige su mu prevedene na dvadesetak jezika. Član je hrvatskog i bosanskog PEN centra.
U jednom intervjuu je rekao: „Ja sam pisac onih koji me žele, onih koji čitaju moje knjige, razumiju ih iskustvom maternjeg jezika, a njihovu priču doživljavaju kao priču iz vlastitoga svijeta. Mislim da sam u jednome šampion među bosanskim piscima svih generacija: šampion sam u tome što sam se najviše puta izjasnio kao bosanski pisac. Kao da bi oni koji me o tome pitaju željeli da mi dosadi, pa da kažem – nisam, nego sam od danas islandski pisac.“