Foto: Miroslav Dragojević

Tadašnji šef države bio je beskrajno vlastoljubiv mrzovoljnik, neopevana pokvarenjačina i lažovčina. Uz njega je bila većina akademika, dekana i direktora, upravnika i sveštenih lica, policajaca, sudija i tužilaca, članova nadzornih odbora, istoričara i sportista, generala i pevaljki, slikara i glavnih urednika, književnika, doušnika. Normalni građani Srbije želeli su da njihova zemlja bude deo normalnog sveta. Corax je tada postao počasni predsednik Republike slobodnih građana.

Coraxove karikature iz Borbe (kasnije Naše) i Vremena išle su od ruke do ruke i prepričavale se još od trenutka kad je đavo odneo šalu. Izazivale su smeh, oslobađale od straha, kuražile, opominjale. Koliko god se upinjali i naduvavali, režimski umetnici nisu umeli da hvališu režim i vođu tako ubedljivo kako uverljivo ih je Corax raskrinkavao. On je obznanjivao da su svi ti silnici – Milošević, Ćosić, Karadžić, Mladić, Šešelj, Arkan i ostali – iako velike zloće, samo smešni čovečuljci.

Trebalo je hrabrosti, pre tridesetak godina kao i danas, da se likovi s naslovnih strana nazovu pravim imenima, da se Sloba i Franja nacrtaju na optuženičkoj klupi u Nirnbergu, da se pored brda od lobanja prikažu oni čiji tragovi smrde nečoveštvom. Corax, desetlećima, jednostavnim crtežom objašnjava šta je dostojno čoveka i ko je čime zaslužio oganj pakleni. Objasniti može samo onaj ko razlikuje ljude od nakaza, krvoloka i ništarija. Ko razlikuje hulju od rodoljuba. Ko veruje da zlo nije nesavladivo. Onaj ko nije popustljiv ni babu ni stričevima.

Predrag Koraksić potpisuje se kao Corax, što na helenskom znači – gavran. Ta dugovečna crna ptica vidi dalje i više i pamti duže nego ljudi. Dugi vek i dalekovidost su nebeski darovi. Protivotrovi za zaborav i slepilo.

Coraxovi likovi su osuđeni na večno ćutanje. Kod njega nije progovorio ni Milošević, ni Koštunica, ni Tadić, ni Nikolić, ni Vučić. Nije ni zucnuo niko od njihovih silnih Jovića, Božovića, Đoga i Noga, Martića, Buha i Dodika… NJihovi likovi bez reči saopštavaju da su očajno prazni, tupoumni, pijani od mržnje, zaslepljeni svojom slikom u ogledalu.

Pre dvadesetak godina napisao sam: „Zbog njegove izuzetne produktivnosti i duhovitosti, mnogi se čude kada saznaju da g. Koraksić ima 64 godine.“ Corax je na početku 2019. jednako svež, bodar i britak. Ubojit i lekovit. NJegova karikatura je svetionik i putokaz.

Moć velikih i malih diktatora potiče koliko iz čvrste ruke, još više iz podaničkog straha od nje. Kome se može da konje proglasi za senatore, može da ceo narod proglasi za konje i da ga besomučno mamuza dok ne uguši dušu u njemu. Koliko god bili moćni, silnici se boje onih koji razotkrivaju njihovu glupost i ništavnost.

Kad Corax jednom nacrta da su u cara kozje uši i da je car go golcat, tron počinje da se ljulja.

Bitange nemaju duha i smisla za šalu ni u zabačenim zaseocima ni na Dvoru. Ipak, nije tajna i ugodno je znati da se dvorske dame, dvorani i dvorske lude krišom smejulje gledajući gospodarev iskarikiran i razgolićen lik. Kad ostane sam, svaki gospodar bar jednom dnevno mrzi i najodanije sluge, jer zna šta mu misle.

Corax čita misli. Kad Mrgud pokuša da se nasmeje, od tog osmeha ledi se i nebo i zemlja. Čitaoci Danasa svakog dana gledaju novu epizodu beskrajne srpske sage o umišljenim veličinama, kovačima lažnog novca, prekrajačima istorije i pljačkašima budućnosti, kabadahijama s kupljenim diplomama, o bahatosti, podmitljivosti i gramzivosti, o licemerju, bezdušju i bezumlju narodnih prvaka. Da se slizao s bilo kojom vlašću, da je bilo koga lažno optužio, da je crtao nevažne likove, ne bi bio čovek godine.

Corax je dobričina i glasnogovornik zdravog razuma. Neumorno i neumoljivo izveštava da nema živih svetaca, a da ni mrtvi nisu odviše pouzdani.

Sve zvanične istorije na Balkanu su lažne, skrojene prema trenutnom sultanu, njegovim pašama i seizima. Corax je godinama crtao istoriju jugoslovenske ekonomije. Od početka devedesetih, kad je ekonomija pukla, crta one koji rasturaju državu. Prvo Jugoslaviju, danas Srbiju. U njegovoj istoriji nema naroda. Postoje samo vođi i bezimene štancovane gomile zombija koje ih pokorno slede. Nema ni ideologija. SPS, SRS, JUL, SNS, DSS, HDZ, SDA, SDS – sve su to isti čovekomrsci u drugom pakovanju. Kad završe s tuđima, deru kožu i piju krv svojima.

I uz današnjeg bandigazdu je većina akademika, dekana i direktora, upravnika i sveštenih lica, sudija i tužilaca, policajaca, članova upravnih odbora, istoričara i sportista, generala i pevaljki, slikara i glavnih urednika, književnika, doušnika. Lažu čim zinu kako bi mu se dopali. Iako ga preziru, služe mu za čabar masti. Corax to vidi i javlja dalje. Kao i pre četvrt veka, i danas se ruga i nadobudnim vođama i buljucima ulizica koji ljube njihove smrdljive skute.

Ovde odavno ništa nije smešno. Upravo zbog toga, Corax svakog jutra ima volje i snage da sa stranica Danasa i portala Slobodne Evrope zasmeje ljude, ali i da navodi na razmišljanje i zvoni na uzbunu. Ako ste pre neki dan na karikaturi videli maskiranog batinaša izobličenog u kukasti krst, to više nije smešno. Nije ni preterivanje. Prekjuče Kruševac, juče Grocka, danas Banjaluka. Republiku normalnih ljudi steže sve ljući mraz.

Vremena i glavari se menjaju. Glupost je glupost. Zlo je zlo i sve gore. Ko mu se ne opire, zalud se nada da će biti pošteđen.

Zbog toga: Corax for President!

Povezani tekstovi