Pre svega katalonskih medija, koji su poseban prostor posvetili arbitriranju prvog srpskog sudije u LŠ, posle sezone 1999/2000. i ondašnjeg „sviranja“ Miroslava Radomana. Ocenjivanje Mažićevog debija ide od „veoma dobro obavljen posao“ do „fenomenalno suđenje“, a zajednički imenitelj im je zaključak da je glavni sudija, uz podršku pomoćnika iz Srbije, donosio „prave odluke u komplikovanim situacijama“ i „imao sjajnu komunikaciju sa oba tima, jasno i na vreme stavljajući do znanja igračima da će dobiti kartone ukoliko nastave sa grubim faulovima ili prigovorima“. Čak ni izveštači iz Rusije nisu imali naročitih prigovora, osim što su pojedini primetili da je „Srbin malo vukao na stranu Barselone“.

Sve to ne bi bilo čudno da ovaj Vrbašanin zaposlen u Novom Sadu nije kuđen u svojoj zemlji. Tačnije, omražen je među onima koji Partizanovu dominaciju tumače navodnom protekcijom crno-belih od strane Fudbalskog saveza Srbije, u čemu, tvrde, sudije (naročito Mažić) imaju posebnu ulogu. Poslednjih godina bilo je mnogo povika na čoveka koji je međunarodnu reputaciju sticao na prvenstvima Evrope mlađih kategorija, u Ligi Evrope i kvalifikacijama za EP, pa čak i slabih ocena i sankcija domaće Sudijske komisije. U napadima na Mažićev lik i delo prednjačili su predstavnici Crvene zvezde, zbog čijih protesta i urgiranja ovaj sudija nije neko vreme delio pravdu u večitim derbijima.

Oženjeni doktor ekonomskih nauka i jedan od sudijskih kandidata za Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014, rođen 23. marta 1973 godine, na sve ove pritužbe i sporadične prozivke, poput nedavne tvrdnje (u duelu Anderlehta i AEL-a) isključenog Milana Jovanovića da preko „leđa zemljaka hoće da gradi karijeru“, najčešće replicira citatom Meše Selimovića: „Ne voliš da budeš na smetnji, ne voliš da te neko krivo pogleda, ne voliš da ti iko ružnu reč kaže. Kako misliš onda da živiš?“