Zoran Kostić Cane - Rokenrol superheroj 1

Rokenrol bundžija nazalnog vokala, Zoran Kostić Cane, predvodi svoje Partibrejkerse već četiri decenije na malim i velikim binama širom celog regiona.

Cane je oduvek zbog stava i načina na koji ga je saopštavao bio predviđen da postane rokenrol zvezda. Neko bi to danas nazvao X faktorom. Još kao klinac, sa 15 godina predvodio je neke kutlne bendove (Urbana gerila, Radnička Kontrola) koji nisu dobacili do velikih pesama i albuma, ali ih pominjemo danas kao simbole nekog drugog vremena.

Ipak, jeseni 1982. stao je prvi put na binu „Dadova“ kao Partibrejkers. Svirali su pesme sa prvog albuma, publika je po prvi put čula pesmu „Hiljadu godina“ i više nikad ništa nije bilo isto. Iz ove perspektive, čitajući imena sa tih prvih albuma, neko bi rekao da su se oni odmah vinuli u visine u kojima su i danas, ali u stvarnosti je to bilo poprilično suprotno. Muzički urednici diskografskih kuća ih nisu voleli, a i razni kritičari su ih više ignorisali nego hvalili. Bend se odupruo ipak svemu tome

Prvi album publika je volela. Do drugog se neplanirano čekalo nekoliko godina. Snimljen 1985. godinu dana nakon prvenca, traka je završila u fijokama Jugotona koji nisu hteli da je objave, jer su smatrali da njoj nema dovoljno bunta. Bend se čak u tom trenutku na kratko i raspao.

Kraj osamdesetih i početak devedesetih je vreme blagostanja za bend kad u naš život uleću verovatno njihovi najveći hitovi potput „Kreni prema meni“ ali i „Hoću da znam“. U tom periodu, nastupaju u beogradskom SKC-u gde im se na bini pridržio i američki glumac Džoni Dep, koji je sa njima odsvirao pesmu, a Cane ga sve vreme podbadao, u svom stilu naravno.

Cane je pored muzike gajio imidž tipa koji se ne libi da kaže šta ima i da čak šaljivo isporvocira. Ipak, više puta se dešavalo da tu njegovu šalu ljudi shvate na pogrešan način, ali i da je pogrešno ispričaju i prepričaju, zbog čega će on imati više problema nego radosti. Za sebe voli da kaže da je ona samo opuštač sveopšte zategnutosti.

Ipak pored britkog jezika ostaće uvek i upamaćen kao onaj lik koji je tu uvek da pomogne. Kad god je potrebno i kad je u moći. Poznata je i dalje priča o dve svirke u begradskom „Lotus baru“ kad su od celog zarađenog honorara kupili šesnaest torti i poklonili ih nezbrinutoj deci u Zvečanskoj ulici.

Sa kretanjem ratnih operacija na ovim prostorima, Cane skuplja ad hok bend, sa kolegama iz drugih beogradskih grupa, Rimtutituki, sa kojom pravi jednu od najvećih antiratnih himni ovih prostora – „Mir, brate mir“.

Nakon 1996. i bolesti zbog koje se povukao i zbog koje se dosta vremena sumnjalo da će bend postati istriji, nastavili su da sviraju. Stariji i iskusniji, postaju oni na koje se mladi ugledaju, ali i primer da možeš da uspeš u ovom poslu bez kršenja sopstvenih ideala.

Zoran Kostić kad nije na bini, živi u Zrenjaninu i kako kaže, običan je čovek sa svakodnevnim problemima i poslovima. Ispod tog svakodnevnog odela, čuva svoje rokenrol superherojsko Caneta Partibrejkersa, sa kojim se predstavio ponovo, 22. septembra koncertom u Beogradu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.